Zanimljiv je ovaj statistički podatak: od preko šest stotina laureata Nobelove nagrade do sada, njih 411 je u tradicionalnim govorima na svečanoj ceremoniji uručenja izjavilo da je nagradu mogao da primi i neki njihov kolega, ili da je bilo i boljih kandidata.
A naši lumeni, Marinika Tepić (za zaboravne, jedan od osnivača Čankove LSV), Aleksandar Jovanović Ćuta (bog te tvoj, ima ime kao narodni heroj!), Miki G17 Aleksić, Radomir Lazović… ubeđeni su sto odsto da samo oni treba, mogu i umeju da vode državu!
Ova dvojica poslednjih, i savetnica Zdravka Ponoša Sofija Mandić, gostovali su u nedelju u „Utisku nedelje" i skinuli i poslednju zavesu sa jadne scene na kojoj nastupa srpska opozicija.
Pakt sa crnim đavolom
Iz njihovih elaboracija shvatili smo samo jedno: samozvane „proevropske“ stranke spremne su da ponište sve svoje principe i programska načela i da se udruže i sa crnim đavolom kako bi se domogle vlasti.
Na njihov poziv desničarima svih nijansi crne da im se pridruže, spremno se odazvao Miloš Jovanović: „Sa svima, da Vučić ode sa vlasti!“
Zašto je ovo čisti protivprirodni blud?
U Evropi je opšteprihvaćena definicija koju je u svojoj knjizi „Politička stranka“ još 1948. godine dao italijanski teoretičar prava Pjetro Virga:
„Stranke su udruženja ljudi koji imaju zajedničku ideologiju i zajedničke interese i koji posredstvom jedne čvrste organizacije imaju cilj da utiču na donošenje odluka o političkom pravcu razvoja zemlje.“
Ideologiju Dragana Đilasa, Marinike Tepić i njhovih drugova između ostalog čine privrženost briselskoj birokratiji i NATO i posvećenost pravima LGBT zajednice… U odnosu na Kosovo, jasni su: podržavaju francusko-nemački plan. Slične ciljeve proklamovale su i ostale stranke iz kolone kojoj se na čelo stavio Dragan Đilas.
A kako stoji stvar sa desničarskim strankama?
Kad njihove ciljeve očistimo od pleve opštih mesta, ostaju: Srbija s Rusijom, pravoslavna porodica kao stožer društva i odbacivanje francusko-nemačkog plana za Kosovo.
Teorija političkih stranaka koju smo napred pomenuli stoga dozvoljava da Đilas i Jovanović odu zajedno na roštilj, igraju fudbal ili da se druže na neki drugi način, ali ne priznaje mogućnost udruživanja na izborima.
Jer, ako građani na izborima glasaju „protiv Vučića“, kako to traže i natovci i antinatovci, za šta glasaju?
Ako pobede na izborima, povešće Srbiju ili u NATO, ili ka Rusiji? Prihvatiće plan Makrona i Šolca o Kosovu, ili će ga odbaciti? Priznaće prava LGBT osobama, ili će ih policija kažnjavati ako se na ulici drže za ruke?
Ili ćemo – ako ovako udruženi pobede – imati i jedno i drugo: Zavetnica kao ministarka prosvete štampaće udžbenike u kojima piše da je homoseksualnost bolest, a Ćuta, kao ministar spoljnih poslova, proteraće ruskog ambasadora?
I osnovno: ako se glasa „protiv Vučića“, odnosno da se promeni njegova politika, da li to znači da glasamo da više ne bude povećanja penzija i plata, izgradnje bolnica i škola, otvaranja novih radnih mesta?
Gluvi i slepi na potrebe naroda
Našim opozicionarima neko je došapnuo da su bolji od nobelovaca i da je pobeda sigurno njihova, i sada šište „Samo da Vučić ode“. Taj je njihov zanos nalik na ekstazu velikog šumskog tetreba – zatvaraju im se očni kapci i ušne duplje. Gluvi i slepi za potrebe ostalih, usredsređeni samo na jedan cilj – da se dokopaju vlasti, oni građanima nisu odgovorili ni na jedno od ovih pitanja.
A trebalo bi.
Ako ništa drugo, da ih ubede da se njihov savez neće raspasti već u noći posle izbora, i da država neće zapasti u haos i bezvalašće dok u svetu na više strana traju sukobi koji prete da se pretvore u svetski rat. I kad, što je još veća neposredna opasnost, neke zemlje u Evropi vrše sve jači pritisak da se „pitanje Kosova reši“.
Koje će, smatraju te zemlje, biti rešeno… „samo da Vučić ode sa vlasti“.
NE PROPUSTITE
