Prvi na izbornoj listi „Srbija protiv nasilja” za parlamentarne izbore je Radomir Lazović. Ako su ga izabrali po gornjem principu, ako su, dakle, sve kandidate odmerili i njega probrali kao najboljeg, onda džabe na izbore izlaze. Mrku su kapu sebi skrojili…
Šalu na stranu, jer šali ovde nema mesta. Jer, činjenica da je Radomir Lazović istaknuti političar, koliko god da govori o njemu, još više je pokazatelj trenutnog stanja u Srbiji. A ono je neveselo.
Još pre skoro tri decenije Slavoljub Đukić konstatovao je:
- Ništa tako ne uspeva u našoj sredini kao prisustvo u politici. To je jedno rentabilno zanimanje, koje sa najmanje rada i lične spreme obezbeđuje najveću sigurnost, slavu, moć, standard i prisustvo u javnom životu. Čak nije ni potrebno biti u vladajućoj partiji, nije neophodno ući u parlament, niti pripadati stranci koja ima pristalice. Važno je učestvovati, oglasiti se kao političar: već to donosi velike prednosti kakvih nema u životima običnih smrtnika.
Proročki tekst velikog novinara! U svakoj njegovoj rečenici je delić portreta Radomira Lazovića.
Uzmimo ovo: „sa najmanje lične spreme“.
Ovaj pretendent na mesto poslanika, prvi među njih 250 koje je odabrala proevropska opozicija, zapravo, ličnu spremu u smislu profesionalnih kvalifikacija i nema. On je svršeni gimnazijalac!
Svestan da mu nedostatak formalnog obrazovanja ne ide u prilog, on je na listi koalicije „Moramo“ naveo da je „dizajner/ radnik u kulturi“, šta god to značilo. Na sajtu „Ne davimo Beograd“, opet, piše da je „studirao Poljoprivredni fakultet“ - kao u onom vicu: ima od škole dva časa i tri odmora… Činjenica je da na ovom fakultetu postoje odseci za ratarstvo, voćarstvo i vinogradarstvo, stočarstvo… ali se ni „dizajn“ ni „rad u kulturi“ na njemu ne izučavaju!
Razjašnjenju nedoumice: čime se do sada u životu bavio četrdesettrogodišnji Lazović? ne doprinose ni drugi podaci iz njegove biografije na istom tom sajtu „Ne davimo Beograd“.
Piše da je „učestvovao u pokretanju nekoliko inicijativa i pokreta… koji se zalažu za inovativnu upotrebu javnih prostora, pravično upravljanje resursima, transformaciju javnih usluga...“, i kao primer navodi da je učestvovao u „okupaciji bioskopa Zvezda“. Čitaoci Kurira sećaju se tog hepeninga kad su dokoni beogradski hipsteri upali u nekadašnji bioskop u centru grada i nekoliko dana u njemu pravili žurke sa ciljem da ga „odbrane od privatizacije i sačuvaju za Beograđane“, a kad im je ponestalo kokica, i dosadilo im da se igraju, razišli se kućama… Bioskop koji je Radomir Lazović „čuvao“ eno ga gde je i bio – zatvoren.
Iza fraze „inovativna upotreba javnih prostora“, životnog postignuća Radomira Lazovića, prvog na listi „Srbija protiv nasilja“ za ulazak u parlament, krije se kačenje slika mladih umetnika na zid u prolazu u beogradskom Bezistanu. To je, kao, bila „galerija na otvorenom“, to je „rad u kulturi“.
Da nije ušao u politiku ovaj student u petoj deceniji života i danas bi od roditelja uzimao za cigarete!
Opredelio se za „rentabilno zanimanje“.
I baš kao što piše Slava Đukić, nije bio ni u vladajućoj partiji, ni u parlamentu, ali „oglašavao se kao političar“, i to mu je donelo privilegije kakve obični smrtnici nemaju!
Jedna od privilegija je da ne mora da radi za platu. Može mu se, jer dobija novac od „Rokfeler fondacije". Pod maskom podrške demokratiji i zaštiti ljudskih prava, ova privatna fondacija posebno je aktivna na Zapadnom Balkanu i u južnoj Kini. Njeni lideri često daju političke izjave, pa je tako 2010. godine predsednik ove organizacije Stiven Hajnc ocenio da Srbija i Kosmet mogu postati članice EU samo kao odvojene države.
Zanimljivo je da je programski direktor Fondacije za Zapadni Balkan, dakle čovek koji određuje sredstva za Radomira Lazovića, prištinski političar Haki Abazi.
On, Abazi, sigurno vidi dalje od nas kad u Lazoviću vidi potencijal, budućeg političkog lidera.
Jer, obični hroničari političkog života u Srbiji, onome što Lazović govori i radi teško da mogu da pohvataju glavu i rep. Prostije rečeno, danas govori jedno, sutra drugo, i za šta se on, zapravo, zalaže potpuno je nejasno.
On je, recimo, 4. aprila prošle godine, u prvom danu posle izbora kad je izgledalo da je smena vlasti u Beogradu izvesna, pozvao „sve opozicione organizacije“ da se udruže. A dve nedelje kasnije, kad je postalo jasno da promena u prestonici neće biti, poručio je da „koalicija Moramo nije zainteresovana za postizborni inženjering“!
Ili ovo: u martu 2021. Lazović traži neodložno gašenje svih termoelektrana u Srbiji jer su najveći zagađivači vazduha. U aprilu 2023. „Ne davimo Beograd“ i Radomir Lazovič pozivaju svoje pristalice da daju pordšku radnicima u Kolubari (gde se kopa ugalj za termoelektrane) koji protestuju pod parolom „Odbranimo EPS!“
Biće da Haki Abazi ne zna srpski, pa mu svi ovi detalji iz Lazovićevog školavanja i rada nisu poznati. Možda on vidi širu sliku…
Kao i Dragan Đilas, kreator liste za izbore, koji je portret Radomira Lazovića uramio i stavio na čelo kolone „Srbija protiv nasilja“.
Da se glasači u Srbiji slikaju s njim!
Kurir.rs
NE PROPUSTITE
