Od 20.30 časova pa sve do oko ponoći kad su nas spasli i evakuisali irski pripadnici Kfora, Srbi koji su živeli u zgradi Ju programa u Prištini tog 17. marta 2004. prošli su pravu golgotu.
- Mislili smo da će nas sve pobiti. Mene su u hodniku zgrade noževima napala trojica Albanaca. Imao sam 12 uboda od kojih je jedan bio u predelu vrata i mogao je da bude fatalan. Nažalost, za sve ono što su Srbi preživeli u ovoj zgradi, ali i na mnogim drugim mestima 17. marta, niko nikada nije odgovarao, kaže za Kosovo onlajn Dragan Smiljanić.
Rođeni Beograđanin, Smiljanić je jedan od nekoliko stotina Srba koji su u to vreme radili na Kosovu, a živeli u Prištini, u nekadašnjoj zgradi Ju programa.
On je bio zaposlen pri Danskom savetu za povratak izbeglica u Peć i Prizren. „Moj deo zaduženja bio je povratak u selo Vidanje kod Osojana. I imali smo rezultata, ljudi su počeli da se vraćaju“, priča Smiljanić.
Objašnjava da je tokom tog meseca širom Kosova bilo tenzija, ali da je sve kulminiralo 17. marta, oko 20 časova.
„Mislim da su Albanci počeli da se okupljaju nedugo posle večernjeg dnevnika. Odjednom se oko naše zgrade koja je u obliku latiničnog slova ’L’, sa pet ulaza, našlo više hiljada ljudi. Znalo se da u zgradi Ju programa žive isključivo Srbi, odnosno nealbanci, kao što su znali da je bilo i nekoliko desetina dece i starijih“, priseća se Smiljanić.
Kaže da je već oko pola devet počelo sa paljenjem automobila oko zgrade i sporadično ubacivanje molotovljevih koktela u stanove u prizemlju.
„Već oko 21 počinje intenzivna agresija, pokušaj tih ljudi da uđu u zgradu. Počinje da se pali, da se pale automobili i onda nastaje taj haos. U mom ulazu je bilo desetero dece ispod deset godina. Za nas koji smo bili u toj zgradi sve je to vodlilo samo jednom scenariju. Mislili smo da niko neće izvući živu glavu“, priča Smiljanić.
Objašnjava da zgrada Ju programa ima pet ulaza i da su ih do početka te godine obezbeđivali pripadnici Kfor. Kada je došlo do napada, ističe, Srbi su bili ostavljeni sami sebi, bez mogućnosti da bilo koga pozovu u pomoć.
„Nismo čak imali mogućnost da pozovemo policiju ili neku drugu službu i kažemo: ’Mi imamo problem, potrebna nam evakuacija odavde’. Sve do 23 časova niko od predstavnika sigurnosnih snaga, a mislim konkretno na Kfor, nije se pojavio“, kaže.
Objašnjava da su oko pola deset te večeri, kada je haos dostigao vrhunac, videli da je pred zgradu došlo nekoliko pripadnika Kosovske policije.
„Verovatno su bili visoko rangirani. Videlo se da svojim autoritetom, sa nekoliko kolega, pokušavaju da zaustave tu masu. Ali, to je bilo nemoguće“, priseća se Smiljanić.
Srbi sa decom popeli su se u potkrovlje i pokušali da probiju zid
Kada su stanovi u prizemlju počeli da gore, Srbi u zgradi su, kaže, shvatili da je vrag odneo šalu. Jedan deo se zabakadirao u svoje stanove, a veći deo, posebno oni sa decom, popeli su se u potkrovlje i pokušali da probiju zid kako bi iz najugroženijih delova zgrade prebacili barem najmlađe.
„Pokušali smo da u samom krovu probušimo zidove jer su drugi i treći ulaz bili najviše na udaru, oni su prvi goreli. Hteli smo da kroz krov dođemo do bezbednijih delova zgrade, zapravo da se deca tamo sklone. To se nije dogodilo. Oni su dolazili, bacali koktele, palili kola i u jednom trenutku su i ušli.To je bilo negde između devet i deset časova uveče“, priča Smiljanić.
Objašnjava da nasilan upad Albanaca nije bio masovan već da su upadale grupe muškaraca, mahom mlađih ljudi.
Videvši da u prizemlju gore stanovi, Smiljanić je odlučio da siđe i proveri šta je porodicama koje su tamo živele.
„U prizemlju je živela danas moja jako dobra prijateljica sa svojom kćerkom i malim unukom i još jedna osoba koja je bila sama. Hteo sam da vidim šta se dešava sa njima. Moj ulaz je bio ugaoni, pa kada uđete u sistem stepeništa one vas vode uz zgradu, a sa leve i desne strane su hodnici sa stanovima“, priča Smiljanić.
Negde u tom putu ga je pronašla grupa od trojice mlađih Albanaca. Procenjuje da nisu imali više od 18 godina.
„Nikoga nije bilo u hodnicima. Svi su bili u stanovima ili u potkovlju. Prišli su mi sa strane i došlo je do malog fizičkog obračuna, ti se tada boriš. Ali, tada su izvadili bodeže. Imam nekih 12 uboda od kojih je jedan mogao da bude poguban, hvala Bogu pa nije“, priča Smiljanić.
Danas slobodni umetnik iz oblasti primenjene umetnosti, Smiljanić je prethodno bio pred završetkom studija medicine. Odlično je znao šta mu se dogodilo i šta treba da preduzme. Zato se vratio u svoj stan koji se nalazio na trećem spratu.
Komšije su ga videle potpuno krvavog, ali je on znao da ima još najmanje pola sata vremena dok se ne onesvesti od gubitka krvi.
„Onda su oko jedanaest, možda pola dvanaest sa transporterima došli pripadnici irskog kontigenta Kfor. Ne znam ko ih je i kako pozvao zato što Priština nije bila u njihovo sektoru nadležnosti, oni su bili stacionirani na oko 30 kilometara od Prištine. Postoji čak priča i da su to uradili samoinijativno. Znao sam da je 17. mart irski nacionalni praznik Dan Svetog Patrika, datum koji oni veoma poštuju. Možda su zbog toga odlučili da nam pomognu“, kaže Smiljanić.
Irski vojnici su oko ponoći uspeli da evakuišu Srbe zarobljene u zgradi Ju programa u Prištini. Sve su ih prebacili u Multinacionalnu brigadu „Centar“ koji su tada vodili pripadnici Kfor iz Velike Britanije.
Istovremeno, Smiljanića su kao urgentan slučaj prvo pokušali da hitno prebace u bolnicu u okviru američkog vojnog kampa Bondstil, ali da im je rečeno da tamo nema više mesta.
„Nemački lekari koji su bili u kampu u Prizrenu dozvolili su da se operacija izvrši kod njih. Dugo godina sam pokušavao da pronađem tog irskog vojnika koji me je spasao, ali nisam uspeo. Želeo sam da mu se zahvalim, taj čovek mi je spasao život“, kaže Smiljanić.
Na naše pitanje koliko je još ljudi u zgradi Ju programa povređeno kaže da zna da je još nekoliko ljudi napadnuto, ali ističe da svi oni koji su preživeli Martovski pogrom doživeli trajne psihičke povrede.
„Niko tim ljudima nije pružio psihološku pomoć jer su te rane ostale tajne. Svi ti ljudi u Prištini, Svinjarima, u Peći ili Prizrenu. Svi oni su trajno fizički oštećeni, a psihički pogotovo“, naglašava on.
Nakon 2004. godine Smiljanić je još izvesno vreme nastavio da radi za Danski program povratka izbeglica. Ističe da i pored onoga što je preživeo 17. marta 2004. godine nije prestao da se vraća na Kosovo.
„Idem redovno na Kosovo. Nema ja nikakvih problema sa kosovskim Albancima ili Srbima. Odlazim dole i radim kad god mogu. Nažalost, proces povratka je poslednji nekoliko godina potpuno mrtav“, zaključuje Dragan Smiljanić.
Kurir.rs/Kosovo Online
NE PROPUSTITE
