Predsednik Republike Srbije Aleksandar Vučić održao je danas govor na temu ”Revizija istorijskih činjenica i otpor slobodarskih naroda” u Ruskom domu u Beogradu.
Vučić je deo govora održao na ruskom jeziku, a prisustvovao je veliki broj gostiju, među njima i ministar kulture Nikola Selaković, vladika Stefan Šarić, kao i ruski generali.
Obraćanje predsednika Srbije
Predsednik se na početku svog izlaganja osvrnuo na pokušaj atentata na slovačkog premijera.
- Želeo bih na početku vaša svetosti da vas zamolim da se svi zajedno molimo za zdravlje i oporavak brata i prijatelja Roberta Fica. Da mu Bog podari dug život nakon mučkog napada. Reč je o jednom od malobrojnih slobodarskih lidera u Evropi. Imao je ogromnu snagu čak i kad je tako brutalno napad, da niko nije ni sanjao da će se na velika vrata vratiti na političku poziciju Slovačke. Bio je nepokolebljivi, a i danas je, prijatelj Srbije i verujem da će to ostati. On i Slovačka su u našim srcima, uvek su bivali na strani Srbije i nikada to nećemo zaboraviti. Nadam se da ćemo uskoro imati prilike da razgovaramo, kao i pre nekoliko dana.
- Tema istorskog revizionizma je tema koja može da bude od suštinskog značaja, jer i kad govorimo o pokušaju ubistva Roberta Fica, govorimo o nečemu što je postalo potpuno inverzno. Koliko danas, sutra da ne govorim, već će krenuti teorije koje će da objašnjavaju da ga je upucao lokalni bolesnik, pa će polako da se pojavljuju teorije o tome kako to i nije rezultat atmosfere koja je protiv njega stvarana, ne samo u delu slovačkog društva, već i šire na kontinentu, već je to tako, možda i moralo da se dogodi, kako to već izgleda sa tim nakaradnim inverznim pristupom svemu što se oko nas zbiva i događa. E tako i s ovom temom.
- Onaj koji kontroliše prošlost, kontroliše budućnost, davno je rekao Džordž Orvel. A narod koji se ne bori i ne poznaje svoju prošlost, ne može da razume svoju sadašnjost. I najvažnije, nema budućnost. Upravo zato traje bezpoštedna i bezočna borba između onih koji bi izmenom činjenica iz prošlosti da promene svoju političku poziciju u budućnosti i onih koji bi sa druge strane da neokrnjenim sačuvaju činjenice i dokaze po događajima iz prošlosti, bez obzira na snagu i moć političkih činilaca u sadašnjosti i budućnosti. Naravno, pristalice istorijskog revizionizma to opravdavaju kontinuiranom interakcijom između sadašnjosti i prošlosti, stalnom borbom činjenicama, kao i mogućnostima uvida u državne arhive i datoteke. Ta škola mišljenja svoju teorijsku podlogu našla je u delu američkog istoričara Makfersona i tzv. demokratskim uzusima i to baš bez političke namere i cilja, menja činjenice i novonastale platforme koriste za stvaranje novog političkog konteksta sa ciljem stvaranja vitalnih strateških i geopolitičkih ciljeva.
- Interesantna je činjenica da su svi veliki akteri savremene politike razumeli značaj tumačenja prošlosti i lukavo sebe uvek predstavljajući kao žrtve tuđeg negacionizma i revizionizma, upravo žele da potvrde ispravnost sopstvene pozicije. Po pravilu iz svih zemalja zapada možete čuti reči o Putinovom revizionizmu, njegovom iskrivljenom tumačenju istorije, dok iz Rusije neretko slušate o degeneraciji stavova zapadne političke škole i zameni teza nametanjem laži umesto istine kao osnovnom principu zapadnog strateškog i taktičkog političkog delanja. Dominacija zapadne ekonomike i njihove globalne meke moći, posebno uključujući medijsku sferu, dovela je do toga da i ono što su bili istorijski aksiomi bude podvrgnuto preispitivanju, neretko izvrgnutu ruglu i tragičnom izvrtanju činjenica koje više nisu činjenice već nekakve besmislene laži iz prošlosti. I tako, da se ne bismo izgubili u teorijskim raspravama, navešću činjenice, slikovite primere. Neki od najupečatljivijih primera pokušaja konstruisanja antiistorijskog narativa, tj. prenošenja odgovornosti za posledice oružanih sukoba, kojima se iznova treba vraćati, jesu oni koji se odnose na prvi i drugi svetski rat. Jedan od primera sadržan je u knjizi Kristofora Klarka pod naslovom "Mesečari", u kojoj autor iznosi tezu da ne postoji isključiva krivica Nemačke i Austro-Ugarske za izbijanje Prvog svetskog rata, već neskriveno implicira istorijski, apsolutno neutemeljeno Srbiju odgovornom.
- U ovom, kao i u njemu sličnim slučajevima, govorimo i o tendenciji koja se javlja kod određenih istoričara sa namerom da se Srbiji ali i Rusiji pripiše odgovornost za izbijanje konkretnih oruženih sukoba. Posebni izazovi prisutni su u vezi sa temom drugog svetskog rata i sve dok se u mnogim sredinama i društvima otvoreno negira genocidni karakter, masovnost, brutalnost i teritorijalna rasprostranjenost genocida koji je Hrvatska država počinila nad pripadnicima Srpskog, Jevrejskog i Romskog naroda između 1941. i 1945. godine, dotle se u tim sredinama i društvima još otvorenije i brutalnije negiraju obim i karakter stradanja civila i pripadnika oruženih snaga Sovjetskog saveza, odnosno negira se odlučujuća uloga Crvene armije u konačnom i potpunom slomu Trećeg rajha i nacističke Nemačke. Kao pripadnici srpskog naroda nikada nismo i nikada nećemo ostati nemi na negiranje ili minimiziranje posledica Holokausta imajući u vidu zajedničku stradalničku sudbinu Srpskog, Jevrejskog i Romskog naroda. Vreme u kome živimo obremenjeno je brojnim primerima i pokušajima krivotvorenja iz perioda Drugog svetskog rata.
- Dovoljno je na ovom mestu ukazati i na to da je tvorac termina genocid, pravnik jevrijskog porekla Rafael Lempkin, koji je pre tačno 80 godina definisao pojem genocida upravo na primeru holokausta i genocida počinjenog nad Srbima u nezavisnoj državi Hrvatskoj koji su u vreme objavljivanja njegove knjige i dalje bili u toku. Uz sveobuhvatnu upotrebu socijalnih mreža, savremenih medija, većina mladih i ne samo na zapadu danas smatra da su Amerikanci odlučujući doprineli pobedi u drugom svetskom ratu nad nacističkom Nemačkom te da je iskrcavanje savesničkih snaga u Normandiju bila presudna i najvažnija bitka u drugom svetskom ratu. Reč je naravno u brutalnoj naistini. U ovom slučaju brojevi govore više od reči. Amerikanaca u zavisnosti od procene poginulo je između dve i četiri stotine hiljada, Rusa i drugih sovjetskih naroda, takođe u zavisnosti od procene, poginulo između 21 i 28 miliona. Slično je i sa činjenicama koje su brutalno izvrnute, a vezuju se za događaje na prostoru bivše Jugoslavije. Naime, jedini veći i strastveniji nacisti od nemačkih nacista, hrvatski nacisti, stvarajući sistem logora Jasenovac i ubijajući stotine hiljada Srba, ali i Evreja i Roma. Već decenijem se predstavljaju kao najveći sledbenici antifašizma, a uveliko traje kampanja u kojoj se dželati predstavljaju kao žrtve, a prave žrtve su obrnuto dobili ulogu drskih dželata. Jasenovački logor bio je jedan od najbrutalnijih i najozloglašenijih od ukupno osam logora smrti u Drugom svetskom ratu. Tamo je sprovođeno 57 metoda ubijanja na osnovu svedočenja, dostupnim u mnogim arhivama, od nemačkih vojnih dnevnika do izjava preživalih logoraša.
- Čovečanstvo je palo na ispitu ljudskosti. Mihajl Martens, poznati novinar u tekstu koji je štampan u Frankfurter Allgemeine Zeitungu o Jasenovcu kaže, Jasenovac je bio najveći logor smrti u Drugom svetskom ratu koji nisu vodili Nemci. Podsećajući pri tome da žene nisu regrutovane, već su morale same da se prijeve za rad u logoru. Isto je mislio i govorio i dokumentovao čuveni lovac na naziste Simon Vizental. Slično misli i Zurov, Čomski, Handke, Rebeka Vesna. Šta je istorijski revizionizam? To je kada ono što kao činjenicu znamo čitav svoj život, ono što smo doživeli, proživeli, ono što su preživeli ili ne naši preci i srodnici najedno postaje upitno. Upitno do te mere da se uloga dželata i žrtve brka u tolikoj meri da se najstradalniji narod današnje Evrope proglašava vinovnikom genocida. Kako bi sve poprimilo notu bolesne izvitoperenosti, nas za genocide proglašavaju ubice i njihovi potomci, nezadovoljni činjenicom da ima nas još uvek koji smo pretekli i izbegli njjihov srbosek.
- Bez obzira što mi poštujemo dan Evrope, za mene i moje potomke 9. maj uvek će biti dan pobede koji ću ponosno slaviti. Nacistička Nezavisna Država Hrvatska svoje logore smrti imala je na teritoriji više danas priznatih država. Ipak svi ti logori i mesta istrebljenja nalazili su se na teritorijama pretežno naseljenim Srbima. Opet osećam potrebu da citiram profesora Grajfa, vodećeg poznavaoca Holokausta. Jasenovac je bio daleko brutalniji od Aušvica. Niko od nas preko trinaest Srba u koje svakako i sebe ubrajem nema celo porodično stablo. Svako od nas ima dedu, oca, sestru ili dete koji su bili žrtve ovog pokolja. Cilj naših dželata bio je nestanak celog srpskog naroda. Pravno formulisano to je genocidija. Međutim, metodologija je bila znatno surovija nego u Trećem rajhu. Podsetiću vas da je većina naših stradalnika u smrt odlazila zaklana. Šta reći o ljudima koji su ubili skoro celu porodicu? Jasenovac i njegove jame najveći su srpski grad posle Beograda. Srpski narod platio je najvišu cenu svrstavanja na pravu stranu istorije. U svojoj biti, po etnogenezi i istorijskoj logici, mi prosto nismo mogli biti uz Hitlera. Simon Vizental jednom je zapisao, da bi zlo cvetalo, dovoljno je samo da dobri ljudi ne preduzmu ništa. Mi ne smemo to dozvoliti. Kako ćemo sprečiti zlo? Sećanjem i dugom i upornom borbom protiv istorijskog revizionizma. Sećam se jedne pesme, zove se Svet i rat. Tu pesmu su napisali Vasilije Lebedev-Kumač i Aleksandar Aleksandrov dan nakon nemačke invazije na Sovjetski savet. Pesme povodom napada Rusije na Evropu nema, prosto zato što takvog napada nikad nije ni bilo. Revizionizam je i kada se ne pominje milion vojnika i pola miliona civila ubijenih u Vijetnamu. Ginten Levi je 1978. procenio na milion 353 hiljade ukupan broj žrtava u severnom i južnom Vijetnamu tokom perioda od 1965. do 1974. godine. Takođe izneo je pretpostavku da su jedna trećina prijavljenih poginulih u borbama zapravo bili civili. On procenjuje da su između 30 i 46% od ukupnog broja poginulih bili civili. Revizionizam je i kada se Milica Rakić naziva kolateralnom štetom. Francuski institut za istraživanje javnog mnenja u razmaku 70 godina sproveo je anketu sa pitanjem koja je nacija presudno doprinela kraju nacizma. Pre 70 godina odgovor je bio Rusija, danas je odgovor Amerika. Francuski autor pita, verujete li da su upravo SAD najviše doprineli porazu nacista? I odmah daje odgovor na svoje pitanje, razmislite ponovo i znajte da vaši deda ili pradeda sigurno nisu mislili kao vi. A deda i pradeda su bili savremenici tih događaja, a ne žrtve indoktrinacije holivudskim filmovima. Prorečke su reči maršala Žukova, mi smo oslobodili Evropu od fašizma, ali oni to nikad neće oprostiti. Mi Srbi svesni istorijske faktografije, ali i priče svojih očeva jasno smo opredeljeni za poštovanje istine.
- Studija Ruske akademije nauka 1993 godine procenjuje sovjetske ratne gubitke na 26,6 miliona. Vojne evidencije su znatno preciznije ocenjene. Navodi 8.668.400 žrtava pripadnika Crvene armije. Ruski naučnici još uvek se spore oko tačnog broja civilnih žrtvova koje SSR imao u drugom svetskom ratu. Iako taj broj nije manji od 17,9 miliona ljudi. Pobeda kod Staljingrada odnala je preko milion ruskih vojnika i civila. Samo u zadnjim danima oslobođanja Berlina poginula je preko 75.000 sovjetskih vojnika. Vratimo se za trenutak na naše prostore. U oktobru 1944. godine, u saradnji naših rodoljuba i Crvene armije, tokom Beogradske strateške ofanzivne operacije, oslobođen je naš glavni grad, a potom i cela država. Sa vojnog strateškog stanovišta, Srbija predstavlja klučnu oblast Balkana, jer kroz Dunavsku, Moravsku i Ibarsku dolinu prolaze najvažnije saobraćanjice. Duboko smo zahvalni Ruskoj federaciji, koja je na najvišem diplomatskom nivou Saveta bezbednosti objedinila nacije. Jer ova operacija prisilno brani istorijsku nauku od nastojanja revizionista, onih koji žele da crno bude belo, da smrt bude život, da žrtve budu dželati, a da svi mi ili prihvatimo takvo razmišljanje ili nestanemo. Republika Srbija pruža sada svojim kapacitetima otpor takvim antiistorijskim, anticivilizacijskim i antidemokratskim procesima, pri tome uvek izražavajući poštovanje prema svim žrtvama oružanih sukoba. Srbi su oduvek bili slobodarski narod, koji se neredovno u prošlosti borio za svoje, ali i za slobodu susednih naroda. Srbi nisu narod koji čini genocid. Srbi su narod žrtvenički i herojski.
Vučić se potom osvrnuo i na Rezoluciju o Srebrenici.
- Očekivao sam da će iz zapadnog dela sveta povući predlog rezolucije koji samo što nisu nazvali rezolucijom protiv Srbij i srpskog naroda. Upinjali su se iz petnih žila da pošto smo potpuno slučajno, a suprotno svim demokratskim načelima i normama saznali da rezoluciju pripremaju, da nam objasne kako to nije upereno protiv našeg naroda i protiv naše zemlje. Govoreći kako krivica ne može da bude kolektivna. A mi smo uporno postavljali samo dva pitanja. A protiv koga je uperena? Jer ne govorite ni o jednom imenu. Nema nijedne individue koju pominjete. Nema nijednog pojedinca o kojem pričate. I drugo pitanje na koje odgovora nema. A šta je smisao i šta je cilj rezolucije? Šta želite njom da postignete jer ste okončali sve postupke, a ova zemlja češće već je isporučila sve one koje ste tražili i sudili ste im. Koji je to sledeći nivo pravde koji tražite da se uspostavi i ispostavi na račun Republike Srbije i srpskog naroda u celini.
- Danima, samo što mi o tome ćutimo i pravimo se da ne vidimo, celokopna naša javnost, u svim sarajevskim medijima, u mnogim svetskim medijima, je samo pitanje dana, kada i na koji način će Srbija da plati cenu. Kako i koliko. Što u novcu, a Boga mi, Srbi zapadno od Drine u gubitku svojih teritorija i nadlažnosti. I uopšte to ne kriju. I ni to nije dovoljno onima koji nas obmanjuju sa Zapada i govore kako to svakako nije cilj, već je u pitanju civilizacijska tekovina. Ako je civilizacijska tekovina, zar nije bilo dovoljno sve to što ste presudili? Zar nije bilo dovoljno sve to što je već urađeno protiv onih koji su stvarno ili tobož u tome učestvovali? I poslednje pitanje na koje nemaju odgovor, a vrlo je prosto. Kažete da iza toga stoji želja za trajnim uspostavljanjem mira i pomirenjem. A koga ste pomirili ovim? Ko se to danas bolje oseća ili ko se to danas oseća bliže onima drugima? A zbog čega tu rezoluciju donosite? Lagali ste na početku, lažete i danas. Nikada vam to nije bio cilj. Nikada to niste želeli, nikada to niste hteli. Želite i želeli ste ukidanje Republike Srpske od početka. Želite i želeli ste da dodatno napakostite slobodarskom srpskom narodu zato što se drznuo da vodi svoju samostalnu, nezavisnu politiku. I što je još važnije, želite da svoju nesposobnost zbog nekih drugih događaja u svetu pokrijete lažnom podrškom jednom delu muslimanskog življa na prostoru Zapadnog Balkana. I kada sve to saberete, nas čeka težak posao.
- Biću potpuno posvećeni našoj borbi i već od nedelje uveče, ponedeljka pa sve do tog četvrtka, popodnevnih i večernih sati provešću u Njujorku gde ću se boriti za istinu znajući da nemamo nikakvu šansu da pobedimo. Ama baš nikakvu. Znajući koliko je moćna mašinerija kolektivnog zapada znajući koliko su bogati, silni, moćni i bahati. Ali nemamo izbora. Saterali su nas u ćošak, a kada vas satraju u ćošak onda više ne brinete o tome možete li da se sklonite ili možete li da izađete jer iz ćoška izlaza nema. Već se koncentrišete na ono što branite. A ono što branimo i ono što im nećemo dati je da nam uzmu - to su čast, to je Republika Srpska i to je Republika Srbija. Borićemo se za Srbiju! I borićemo se, ponavljam to, i snažnije i jače nego što su očekivali, kao što smo se borili do sad, i kada usvoje tu rezoluciju, borićemo se još snažnije i nikada nećemo pognuti glavu pred onima koji bi najstradalniji narod na Balkanu, ubedljivo najstradalniji narod na Balkanu da proglase genocidnim! Sačuvaćemo i Srbiju i Srpsku i hvala vam što ste me saslušali, neka živi Srbija i neka živi Balkan.
NE PROPUSTITE
Bonus video:
