VISOKO BILO LISICI GROŽÐE Za Đilasa je Vučićev razgovor s narodom debakl - u ovoj oceni staje svo njegovo NEZNANJE I FRUSTRACIJA

Svuda u demokratskom svetu politika se igra na ispadanje – političarima se neuspeh ne prašta. Poraz ih šalje u zaborav, a na njihovo mesto dolaze nove ličnosti, novi kandidati za slavu. Jedino se u Srbiji smatra normalnim da gubiš izbore za izborima i da uprkos tome svaki put iznova tražiš da ti građani daju glasove. Da čvrsto veruješ i glasno tvrdiš da ništa ne valja: ni izborna pravila, ni birački spiskovi, ni tvoji koalicioni partneri, ni narod koji glasa… i da si jedino ti dobar.

Višednevni boravak predsednika Srbije Aleksandra Vučića u Podrinju, i spektakularni osmočasovni razgovor u Ljuboviji sa meštanima o svemu što ih muči, pa i o strahovima od rudnika litijuma, Dragan Đilas je nazvao „debaklom“!

Za belo je rekao da je crno, za dan da je noć!

Ako neko zna šta su debakli, onda je to Dragan Đilas

Ako neko u savremenoj Srbiji zna šta su istinski debakli, onda je to Dragan Đilas, ali šta može? Visoko bilo lisici grožđe, pa kazala da je kiselo… Posle toliko godina bavljenja politikom i „predvođenja opozicije“, Dragan Đilas nema pristalica u broju dovoljnom za osmočasovni razgovor, a o drugome da i ne govorimo.

U onih nekoliko rečenica Đilasove ocene Vučićevog boravka među ljudima u Podrinju, stali su svo njegovo neznanje, nemoć i frustracija – čak i urnebesna zamerka koju je prvo izneo ekonomski analitičar Milan Ćulibrk da "Vučić ne ume da peče palačinke"!

Đilas se, čak, ovog puta otvoreno preporučio Rio Tintu za čoveka koji bi „uspešnije od Vučića“ vodio kampanju za litijum u Srbiji: „Ne znam samo ko prevari Stausholma da je dobro da promoter 'Rio Tinta' bude Aleksandar Vučić jer mu ljudi veruju i glasaju za njega“, komentarisao je „prvak opozicije“ i izvođač političkih radova gazde Šolaka.

Za Dragana Đilasa litijum – i politika uopšte – stvar su „promocije“, kampanje… Prazne parole na mitinzima, intervju bez pravih pitanja u Šolakovim medijima, politički programi bez ideja, potuljena tužakanja evropskim birokratama i periodične akcije manipulisanja osećanjima građana – to je politika opozicije.

Zato je boravak Vučića u Podrinju javni čas umeća realnog bavljenja politikom. Detektuješ problem (strah građana od litijuma), odmah odgovoriš (premestio je predsedničku kancelariju za nekoliko dana u Loznicu), preduzmeš prave mere (doveo prvog čoveka Rio Tinta) i na pravi način problem rešiš (detaljnom i konkretnom argumentacijom pokažeš šta je istina i tako odagnaš strah).

Koliko je ovaj Vučićev potez bio delotvoran, najbolje pokazuju upravo reakcije političara koji se (neopravdano) smatraju po kalibru njemu ravnim oponentima.

Poput seoskih đilkoša koji se u odsustvu „glavnog baje“ junače i jedan drugom govore šta će sve „baji“ reći i uraditi kad ga prvi put sretnu, a kad se to desi sete se da treba tetki da odnesu lek, Ponoš i Đilas nisu hteli da idu ni u Loznicu ni u Ljuboviju i pred narodom Vučiću kažu šta imaju ni o litijumu, ni o njegovoj politici uopšte jer, zaboga, zgrada doma kulture nije njihov nivo, oni razgovaraju samo u zdanju Narodne skupštine, u koje ulaze preko crvenog tepiha! A Đilas je dodao da je razovor sa narodom „cirkus“!

Nesvesni sopstvene nesvesti

Zato na izborima i prolazi tako kako prolazi – jer mu glasove daju samo „intelektualci“ iz kafića iz beogradskog kruga dvojke.

U nekoj drugoj zemlji, ovakvo nipodaštavanje naroda predstavljalo bi politički harakiri, ali kod nas, rekosmo, politika se ne igra na ispadanje…

A onaj Zlatko Kokanović, organizator protesta protov litijuma, izjavio je da „sa Vučićem nema šta da priča“! Čovek poslednjih meseci ne propušta priliku da pomene predsednika Srbije, a kad mu se pruži prilika da se sretnu oči u oči – prosto je pobegao.

Ali, svi oni, nesvesni sopstvene nesvesti, propustili su da primete veoma važnu stvar, činjenicu koja je u korenu njihovog neuspeha… Horski su, omalovažavajući razgovor predsednika Srbije i građana, isticali da su se ljudi interesovali za gradnju puteva do svojih kuća, vodovoda, škola, domova zdravlja… a da je litijum bio „samo jedna od tema“.

To je medicinski fenomen – nekakav prekid veze kojom nikako da im iz donjeg dela leđa doputuje u glavu saznanje da ljude zanima ono od čega žive – gde će im i kako deca u školu, i šta će kad škole završe, i da je prosto nemoguće na duži rok nametnuti im iskonstruisan i u laboratoriji nečije obaveštajne službe smućkan lažni problem i predstaviti ga kao sudbinski.

Svuda u svetu stvar je prosta: politika treba da se bavi realnim problemima građana. Jedino srpska opozicija predvođena Draganom Đilasom, tim našim Džoom Bajdenom, misli i radi drugačije.