Početkom juna ove godine ministarka pravosuđa Cecka Cačeva saopštila je u bugarskom parlamentu da se tokom prethodnih dvanaest meseci za bugarsko državljanstvo prijavilo 1.013 osoba iz Srbije.
Pasoš našeg suseda naglo je postao privlačan posle 2000. godine, kad je postalo jasno da će Bugarska ući u EU, i može se smatrati da je vrh talasa potražnje za državljanstvom ove zemlje već odavno minuo. Zato je broj koji je navela ministarka Sačeva veliki.
„Nema ko ih ne voli“
Ko ima pravo na bugarski pasoš i ko ga traži i zašto? Ova pitanja bila su povod da posetimo Bugare u Bosilegradu, na istočnoj granici Srbije, i u Ivanovu u Banatu. Takođe, i da se podsetimo nekih trenutaka iz istorije koji su odredili odnose dve zemlje i bitno uticali na predstave koje imamo jedni o drugima.
Redovi koji slede samo su skica trenutne situacije u kojoj se na jednoj strani čuje da „kod nas Srba nema nikoga ko ne voli Bugare“, a na drugoj poručuje da Bugarska treba da traži novo razgraničenje sa Srbijom ako uđemo u proces crtanja granica prema Kosovu.
Činjenica je da postoji osnov za tvrdnju da dva naroda i dve zemlje liče jedna na drugu. Imaju približno jednak broj stanovnika (Bugarska 7,24 miliona naspram 7,19 miliona stanovnika Srbije), a takav je slučaj i sa prestonicama: Sofija 1,2, a Beograd 1,37 miliona. I jedan i drugi narod, međutim, imaju stope priraštaja među najnižim u Evropi.
Prema poslednjim zvaničnim podacima, u Srbiji živi oko 18.500 Bugara. Bugarska, međutim, ne priznaje nacionalne manjine (zvanična politika je da su „svi Bugari, samo različitog etničkog porekla“), pa srpsku zajednicu u njoj čini oko petsto mahom poslovnih ljudi privremeno tamo nastanjenih.
I Bugari i Srbi su pravoslavci, dele slično vizantijsko istorijsko i kulturno nasleđe i slične ožiljke od viševekovnog robovanja pod Turcima, jezici su im takvi da je osnovno sporazumevanje u izvesnoj meri moguće, a slične su im i kuhinje... kao i davanje prednosti rakiji u odnosu na vino i pivo.
Što se standarda tiče, plate u Bugarskoj su za oko 30 odsto veće: minimalna plata u Bugarskoj je 260 evra, kod nas 190, a prosečna 533 evra naspram 420 evra u Srbiji.
U ratovima u novijoj istoriji Bugarska i Srbija, sa izuzetkom Prvog balkanskog rata, bile su na suprotnim stranama. Jedan kuriozitet predstavlja činjenica da je Bugarska jedina susedna zemlja koju je Srbija prva napala (1885), a drugi da je u tom ratu potučena do nogu.
Propaganda
Bugarska je i u Prvom i u Drugom svetskom ratu bila na strani Nemaca, i kao takva učestvovala u okupaciji dela Srbije. O zločinima počinjenim u to vreme u srpskoj istoriji postoje brojni zapisi, ali na drugoj, bugarskoj strani tvrde da je reč o „antibugarskoj propagandi“.
Slično je i obrnuto: u kolektivnom sećanju Bugara u Srbiji jeste stradanje od srpskih komita 1917. godine, dok zvanična srpska istorija to ne pominje.
Među Bugarima u Srbiji danas deluje iredentistički pokret koji Bosilegrad i Dimitrovgrad vidi kao „zapadne krajeve Bugarske“. Oni rado ističu činjenicu da Bugarska nikada nije priznala granice države Srbije u ovom obliku i gaje nadu da će jednom Nejski ugovor biti revidiran.
Po tom ugovoru, koji je kao poražena strana u Prvom svetskom ratu 1919. bila prinuđena da potpiše, Bugarska je deo svoje teritorije morala da preda Grčkoj, Rumuniji i Kraljevini Srba, Hrvata i Slovenaca - Caribrod (današnji Dimitrovgrad), Bosilegrad i Strumicu (danas pripada Makedoniji).
Zato kad se sa Vlasine spušta ka Bosilegradu, putnik s desne strane, ako bolje zagleda, ispod premaza kreča može da pročita na bugarskom: „Tova ne e Srbija“...
Građansko udruženje Kulturno-informativni centar (KIC) bugarske nacionalne manjine iz Bosilegrada smešteno je u samom centru, tamo gde se skosa ukrštaju jedina dva puta u ovom gradiću. KIC je neformalna ispostava bugarske vlade, a bogami i formalna: tu prima stranke konzul koji jednom nedeljno dolazi iz Niša, tu ordiniraju i lekari koji povremeno dolaze iz Bugarske, a u KIC se, između ostalog, primaju i zahtevi za državljanstvo.
Na čelu KIC od osnivanja je Ivan Nikolov, pesnik, novinar i publicista, borac za prava Bugara, koji se bavi očuvanjem tradicije, jezika i kulture ove nacionalne manjine u Srbiji. Odajući priznanje takvom njegovom radu, Akademija nauka i umetnosti Bugarske izabrala ga je za dopisnog člana. Pre dve godine Nikolovu je u Evropskom parlamentu u Briselu „za doprinos afirmaciji evropskih vrednosti“ uručena nagrada Evropljanin 2016. Za ovo visoko priznanje kandidovala ga je partija GERB tadašnjeg bugarskog premijera Bojka Borisova.
Šta možeš kad imaš bugarski pasoš
Na stolu Ivana Nikolova, dok razgovaramo, spisak je svršenih srednjoškolaca koji ove godine konkurišu za upis na fakultete u Bugarskoj.
- Za Bugare iz drugih zemalja ove godine određeno je ukupno 2.000 mesta na fakultetima, a u tom broju kvota za brucoše iz Srbije je 180 mesta - kaže Nikolov, dodajući da je to sasvim dovoljno. Polaganje prijemnih ispita organizuje KIC u Bosilegradu.
Ovi studenti ne plaćaju školarinu, imaju obezbeđena mesta u studentskim domovima i primaju mesečnu stipendiju od oko 100 evra. Uostalom, takvu praksu - pomaganje studenata iz dijaspore - neguju i ostale zemlje u našem okruženju. I sama Srbija studente iz Republike Srpske i one iz Crne Gore koji se izjašnjavaju kao Srbi tretira kao domaće.
- Lakše im je ovako: do Blagoevgrada ima 110, do Beograda, preko planine, 380 kilometara! Po diplomiranju ne vraćaju se u Srbiju. Možda samo neki lekar ili profesor jezika koji se ovde zaposli... Ostali koriste prednost jedinstvenog tržišta rada EU - kaže Nikolov.
Naravno, uslov je bugarsko državljanstvo.
Da bi državljanin Srbije mogao da dobije pasoš Bugarske, mora da dokaže da se bar jedan njegov predak pri upisu u matične knjige ili nekom drugom prilikom izjasnio kao Bugarin. Za stanovnike oblasti Gora na Kosovu procedura je još jednostavnija: zvanična bugarska politika smatra ih Bugarima, pa je praktično dovoljno da se ispod takve izjave potpišu...
Devedesetih godina na rešenje zahteva čekalo se nekoliko meseci, a sada znatno duže. Objašnjenje je da je „broj zahteva prevelik“, ali se stiče utisak da je tada za Sofiju „prikupljanje dijaspore“ imalo prioritet i da ga danas praktično smatra završenim.
Antibugarska kampanja
Prednosti posedovanja bugarskog pasoša u odnosu na srpski ne treba objašnjavati: s njime postajete član EU. Boravak i radne dozvole, povoljnije studiranje u zemljama članicama... Siromašnijima je dovoljno i što povoljnije mogu da kupe auto. U Bosilegradu, stiče se utisak, tek svaka deseta registarska tablica je iz Vranja, ostale su bugarske.
Prema poslednjem popisu stanovništva, onom iz 2011. godine, u Bosilegradu su živela 2.624 stanovnika. Bugara je, prema tim podacima, 79 odsto, Srba nešto manje od deset, a toliko otprilike i onih koji su odbili da se izjasne. U praksi, svi su Bugari.
- U Srbiji nije zdravo biti Bugarin. Postoji stereotip da su Bugari fašisti i zločinci - kaže Ivan Nikolov.
Nikolov kaže da neke institucije, prvenstveno SPC i Filozofski fakultet u Nišu, sistematski vode antibugarsku kampanju.
- Primer Surduličkih mučenika najbolja je ilustracija karaktera te kampanje - kaže on. - Molim vas, kakve hiljade mrtvih?!
Sabor SPC je, naime, u maju prošle godine proglasio svetim „više hiljada stradalih“ u pokolju koji su Bugari počinili u Surdulici u Prvom svetskom ratu. Crkva se u svom saopštenju o ovom činu pozvala na ondašnje posleratne izveštaje surduličke opštine i dve međunarodne komisije, od kojih je jednu vodio Aračibald Rajs, a drugu američki novinar Vilijam Drajton, ali Ivan Nikolov energično odbacuje njihove nalaze. Istini za volju, naruku mu ide šarenilo brojki kojima se u srpskoj javnosti barata: pretraga interneta broj bugarskih žrtava u Surdulici smešta između 2.000 i 20.000!
- Manipuliše se brojem mrtvih u Jasenovcu, brojem mrtvih u Surdulici... dokle ta mržnja? Francuzi i Nemci ubijali su se kod Verdena, pa su sada prijatelji... - kaže Nikolov.
„Nezahvalna Srbija“
Činjenica je, međutim, da Ivan Nikolov i stanovnici Bosilegrada oko KIC na noviju istoriju ovih prostora, za razliku od ostatka Srbije, gledaju iz posebne perspektive.
Period od 1941. do 1945. godine, kada je odlukom Hitlera bugarska vojska ušla u Bosilegrad, oni smatraju vremenom kada je Bosilegrad bio vraćen matici i vremenom kad se dobro živelo.
Otuda i žestoka reakcija Ivana Nikolova na događaj od 10. septembra ove godine, kada je delegacija SUBNOR položila venac na spomenik partizanima u Bosilegradu povodom Dana oslobođenja od bugarske fašističke okupacije. Na sajtu KIC ocenio je da je reč o „antibugarskoj provokaciji“.
U razgovoru za Kurir nekoliko dana ranije Nikolov je izjavio da se Srbija ne odnosi pravedno prema Bugarima. Ako već ne poštuje prava manjina, onda bi bar mogla da pokaže zahvalnost, smatra on... Jer, 1991. godine, kada je Srbija od svih u svetu bila osuđivana, bilo je dovoljno da Bugarska samo zatraži vraćanje teritorija oduzetih joj 1919. (Bosilegrad i Dimitrovgrad) - i dobila bi ih, ubeđen je.
Iako Nikolov kaže da „istorijski argumenti ne pomažu u rešavanju problema sadašnjosti“, deo Bugara u Srbiji - i u Bugarskoj uostalom - pitanje granice sa Srbijom ne smatra konačno rešenim.
- Ako Srbija bude korigovala svoju granicu sa Kosovom, bilo bi normalno da Bugarska uradi to isto sa granicom prema Srbiji, da vrati svoje zapadne pokrajine nazad - kaže Nikolov za Kurir.
Susret
TOMA NIKOLIĆ I BUGARSKI NACIONALISTI
Dimitrij Dimitrov ne krije svoja nacionalistička uverenja.
- Da sam neka vlast u Bugarskoj - vatreno kaže - prvo bih vratio zapadnu pokrajinu!
On je svojevremeno na stenama duž puta ispisivao parole (na bugarskom) „Zapadna pokrajina“ i „Ovo nije Srbija“.
Kad je 2004. Toma Nikolić u predizbornoj kampanji dolazio u Bosilegrad, on je sa grupom istomišljenika stajao pored puta držeći karton sa ispisanim zahtevom da se zapadna pokrajina vrati Bugarskoj. U prolazu je, priča sada, to isto dobacio Nikoliću.
- Znaš kad će to da bude? - zastao je i obratio mu se Nikolić: -Kad mrtav prdne!
(Kurir.rs/Momčilo Petrović /Foto: Ana Paunković)
