Rečica Nera, koja izvire na planini Semenik u Rumuniji i do svog ušća u Dunav predstavlja prirodnu granicu sa ovom državom, na glasu je kao zlatonosna
Za to su znali još stari Rimljani, ali prvi pisani trag o vađenju zlata iz njenog korita predstavlja obračun s početka 19. veka koji pokazuje da je od 1812. do 1817. godine na području istočnog i južnog Banata „isprano zlata u vrednosti 1.226 dukata i 51 groša“.
Posebne lopate
Ondašnje austrijske vlasti su u atar Bele Crkve naselile četrdesetak porodica Cigana Banjaša iz rumunskog Erdelja, veštih u ispiranju zlata, s obzirom na to da su se i u rodnom mestu bavili isključivo tim poslom.
Ove pridošlice nisu se mešale sa ostalim stanovništvom, na jednom rečnom sprudu formirali su svoje seoce „sa kratkim ulicama i lepo uređenim kućama“, a čak su se isključivo i međusobno ženili i tako tajnu uspešnog vađenja zlata čuvali samo za sebe.
Zlatonosni pesak ispirali su pomoću malog drvenog korita, čije je dno bilo obloženo gustom pređom, dok su oni koji su kopali zlatonosna priobalja Nere to radili pomoću posebnih lopata, ašova i motika. Ovi prvi su se u državnim spiskovima vodili kao „zlatoispiratelji“, a drugi su bili „zlatokopatelji“.
Zapisano je još da su „rano umirali“, jer im je hladna voda planinsko-ravničarske rečice svakodnevno ledila noge. Umirali su i od vrućine i šloga. Poplava 1910. uništila im je kuće pa su raseljeni po drugim naseljima i postepeno su se manuli ovog zanata.
Ali bilo je i ambicioznijih tragača: Nemci su 1902, pisao je tada vršački nedeljnik Rodoljub, od ugarskog ministarstva privrede tražili dozvolu za ispiranje zlata, jer su utvrdili da je „Nera bogatija zlatom od ma koje američke reke“, dok su Britanci instalirali moderne mašine na Zlatnom potoku, pritoci Nere, gde su ispirali zlatni pesak sve do 1908.
Propadaju pojedinci
Ne zna se koliko su zaradili, ali nema razloga da ne verujemo da im se isplatilo. Posao sa zlatom na veliko uvek se isplati. Propadaju samo pojedinci.
Jeftino
DOZVOLA OD DRŽAVE
Dozvolu za ručno ispiranje zlata izdaje Ministarstvo rudarstva i energetike, i nije skupa - desetak hiljada dinara za godinu dana. Ali ima jedna kvaka: da bi se produžila i naredne godine, njen vlasnik treba da tokom prethodnih 12 meseci Narodnoj banci Srbije proda 300 grama zlatnog praha! Ako se uzme u obzir da je prosečan dnevni učinak pola grama, zadatak izgleda nemoguć. Zato mnogi rade bez dozvole. Ako ima kažnjenih zbog toga, mogu se nabrojati na prste jedne ruke. Naravno, i u ovom poslu ima bahatih pojedinaca. Malo-malo pa se čuje da je neko malim bagerom ušao u reku i preorao njeno dno u potrazi za zlatom. Takvi „tragača“ nanose nepopravljivu štetu rekama i životu u njima. A pri tome - ovo se zna - nikad ne nađu količine zlata koje bi im nadoknadile uložena sredstva. Obično je reč o lakovernim „vlasnicima kapitala“ kojima su prevaranti za dobre pare prodali „pouzdanu mapu zlatne žile“.
POGLEDAJTE BONUS VIDEO:
