Posle sloma Prvog srpskog ustanka 1813. godine, Turci su nastavili da sprovode teror. Sulejman-paša Skopljak slao je naoružane odrede po selima da, pod izgovorom da traže oružje i hajduke, pljačkaju, povećao je poreze, a nametnuo je i kuluk za opravku Beogradske tvrđave. Bilo je pitanje vremena kad će se potlačeni narod opet dići...
Beg od kuge
U leto 1814. godine požeški upravitelj Latif-aga sklonio se s pratnjom od kuge u manastir Trnava u Dragačevu. Na dan 16. septembra, kad su Latif-aga i vojvoda iz Prvog srpskog ustanka Hadži Prodan Gligorijević, nastanjen u Trnavi, bili nekim poslom u Karanovcu, današnjem Kraljevu, u manastiru su se posvađali Latif-agini ljudi i Srbi, koje su predvodili Hadži Prodanov brat i iguman Trnave Pajsije. Oni su zarobili Turke i među sobom podelili njihove stvari. Znajući da će uslediti turska odmazda, Hadži Prodan se odmah odmetne i počne da skuplja vojsku u požeškoj, kragujevačkoj i jagodinskoj nahiji, s namerom da digne opšti ustanak.
Istovremeno, pošalje glasnika Milošu Obrenoviću, pozivajući ga da se stavi na čelo ustanika, „sa onako istom vlašću kakvu je Kara-Đorđe imao u prošastom“. Miloš ga, međutim, odbije. Italijan Bartolomeo Kuniber, Milošev lekar, ovako je to opisao: „Vreme i okolnosti behu rđavo izabrani; zima se približavaše; bejaše oskudica u hrani, oružju i novcu, a kuga još bešnjaše. Bilo se bojati da Srbi u radu na poslovima oko tvrđave beogradske ne budu zadržani kao taoci ili da ne plate životom za bunu svojih sunarodnika.... Mesta koja je trebalo da služe za utočišta, kao u Prvom ustanku, ženama i deci, ne behu još nimalo pripremljena; ostaviti svoje porodice po selima značilo je predati ih u ropstvo i ostaviti ih na milost i nemilost surovom neprijatelju; skloniti ih po skrivenim mestima (zbegovima) u dubini šuma značilo je osuditi ih da pomru od zime na oštrom vremenu... Odmerivši sve ove okolnosti, Miloš jasno uvide da buna, koja se spremala buknuti, ne može imati dobroga ishoda, i da bi se narod, kad bi je hteo potpomoći, izložio nedoglednim nesrećama i očiglednoj propasti. On, dakle, poruči Hadži Prodanu i ostalim ustanicima da se maknu toga preduzeća.“
Pomoć vezira
I ne samo da im je to poručio nego je ponudio veziru Sulejman-paši svoju pomoć za gušenje bune, u zamenu za obećanje da će biti oprošteno svakome učesniku bune koji se preda, izuzev Hadži Prodana i njegove braće. Zajedno s Turcima, Miloš je ugušio bunu, uz veći otpor samo u kragujevačkoj nahiji. Ustanici su kod Knića izvojevali pobedu, ali su se potom razišli kućama, a Hadži Prodan je prebegao u Austriju, pa je buna tako propala.
Sulejman-paša, međutim, nije održao reč. Iz jagodinske i kragujevačke nahije pokupljeno je oko 300 istaknutih ljudi i u okovima sprovedeno u Beograd, gde su pogubljeni, a jedan od izazivača ustanka, iguman Pajsije, nabijen je na kolac. Pobunjeni krajevi, a zatim i Beograd, postali su velika kasapnica Srba. Turski ministar spoljnih poslova, objašnjavajući austrijskom poslaniku zašto se u Srbiji sprovodi teror, kazao je „da ta raja mora pomreti, koja se tako često buni“.
Hadži Prodan je iz Austrije pobegao u Vlašku, a odatle u Grčku, gde je 1821. učestvovao u ratu protiv Turaka. Umro je četiri godine kasnije.
Opis Beograda
Surova osveta Turaka
Ljuba Nenadović u „Prilozima za srbsku istoriju“ ovako opisuje Beograd posle propasti bune: „Sa zidova gradskih i varoških karaula štrčale su motke i kočevi sa odsečenim glavama oko kojih se gavranovi skupljaju; odmah izvan varoši, naročito pored glavnog puta od Stambol-kapije ka Terazijama i od Bataldžamije ka Tašmajdanu, nepokopane i unakažene lešine oko kojih se psi otimaju, ili još živi mučenici na kolju, koji se po dva-tri dana bore s dušom i razgovaraju sa srodnicima.“
Momčilo Petrović
