SRCE CRNOG GOLUBA Kako izgleda probadanje mrtvaca glogovim kocem, prizivanje mrtvog, prolazak kroz vodu i vatru radi izlečenja...

Crkva je bila niska, bez živopisa. Na belo okrečenim zidovima visile su ikone, okačene bez nekog reda, sve sjajne, u pozlati, kao da su odjednom kupljene. Ikonostas, ukrašen grubim duborezom, nije stigao da potamni. Iguman je mirno sačekao da najmlađi monah završi zvonjavu i da nam se, pridržavajući skute mantije, pridruži.

- Blagosloven Bog naš svagda, sada i uvek i u vekove vekova - zapevao je.

- Amin.

Sveće su pucketale i dimile se, široki rukavi monaških odeždi šuštali su dok smo se krstili - ja uvek kasneći za ostalima - a stari monah je poluglasno pevušio prateći igumana.

(...)

Napolju se čulo komešanje, prigušeni glasovi, neko je vukao stopala po tlu kao da gura težak teret..., a onda su se zatresla vrata i njihov okvir zatvorila je tamna prilika. Dok su je na silu gurali kroz vrata, piskala je kao ljuta mačka i odupirala se rukama i nogama o dovratak.

- Polako, da joj ne slomite ruku - kazala je žena iza nje.

- Priđi, sestro! - izgovorio je iguman svečano.

Prilika zaglavljena u vratima vikala je:

- Ne! Ne! - a onda zavrištala kad ju je iskušenik orijaš s leđa zgrabio oko struka i uneo u crkvu. Za njima je ušlo još petoro: usplahireni stariji par, otac i majka đavoimane, i tri mlada muškarca, braća od ujaka ili strica. Oni su je, saznao sam sutradan, na smenu, sve vreme tokom puta od Novog Sada do manastira, držali na zadnjem sedištu auta!

- Vo imja oca... - zamahnuo je krstom iguman kad je orijaš pred njega spustio devojku, ali pre nego što je izgovorio „i sina”, ona je potrčala napred i poput vetra uletela u oltar. Vrišteći, izbacivala je otuda preko vrata crkvene sasude i knjige.

Visoko podigavši krst, iguman je ušao za njom, i kad se, bežeći od njega, devojka opet pojavila pred nama, iskušenik i ona tri mladića skočili su na nju i savladali je.

Držali su je prikovanu za pod crkve kao razapetu dok je prostački psovala i vrištala.

- Svemogući Bože... izbavi me od demonskih maštanja i tame. Ispuni me svetlošću Duha svetoga... - zapevao je iguman s krstom u jednoj i strukom bosiljka u drugoj ruci, škropeći devojku na podu osvećenom vodicom.

Dva koraka dalje stajali su roditelji: otac nem, izgubljenog pogleda, majka grizući savijeni kažiprst. Mladići su se znojili.

Devojka je progovorila glasom muškarca od noćas:

- Beži, pope! Beži! Beži! Beži!

- Zabranjujem tebi, svelukavom, nečistom i pokvarenom... - podigao je iguman glas da je nadjača i završio dugu i meni nerazumljivu rečenicu strogim povikom: - Izađi iz čoveka!

Zanet prizorom, nisam primetio da me starac već neko vreme poteže za rukav.

- Ne gledaj je u oči - rekao mi je.

- Zašto? - pitao sam, kao da mi je samo to bilo nerazumljivo.

- Kad izađe... on... - prekrstio se - gleda gde će da se skloni. Kroz oči i kroz usta ulazi.

Stisnuo sam usne.

GLOGOV KOLAC

Ili će vampir tebe, ili ti njega

Sedeli smo za stolom na niskom tremu i branili se od komaraca. Nisam uspevao da pratim njihov razgovor - nekome iz sela koga je Goran, očigledno, poznavao zdravstveno stanje se pogoršalo, a lekari, pričali su mu, ništa nisu mogli da urade. Jedan za stolom, brkati, rekao je da je trebalo „poslušati Stojanu”, ali mu nisu odgovorili... Kao da su zazirali od mene. Drugi, visoki, pljesnuo se po vratu i opsovao dete krvavo komarcu, brkati je primetio da nikad nisu bili veći, treći, bez palca na desnoj šaci, kazao je da ko zna čime ih prskaju, visoki da se zna da su opasnu sortu bacili na nas još 1999, i krompirovu zlaticu, dodao je brkati... Onda su svi pričali o uranu.

Krug se zatvorio nabrajanjem umrlih u selu u poslednje vreme i slabom nadom da će bolesna žena preživeti.

- More, kak’i uran, ljudi, šta pričate?! - presekao je razgovor onaj bez prsta. - Od urana se umire od raka, a ovo je drugo.

Brkati se složio:

- Jeste, drukče je - a Goran je kazao da „ovo” sigurno nije rak.

- Zna baba Stojana, zna...

- Za poslednjih sedam dana - Goran se obratio meni - u selu je izgorela kuća, lipsala je krava, a mlada žena udala se ovde u selo prošle godine...

- Ima dva’est jednu - ubacio je visoki.

- Pa, mlada, kažem... Pre tri dana se razbolela i sve joj je gore. Vozili je u Kruševac, pa u Niš... sad je u Beogradu.

Ćutali su smrknutih lica.

- Jedna baba odavde, iz sela - nastavio je Goran - kaže da je sve to jer se povampirio seljak sahranjen pre dve nedelje. Došao joj je u san i kazao da će sve da ih podavi.

Muškarci su gledali u čašice ispred sebe. Goran se zavalio u stolici, i on ozbiljan.

- Pa da... - rekao sam tek da nešto kažem.

- I ta baba, Stojana, rekla im je da ga otkopaju i probodu glogovim kocem - dodao je Goran.

Pomalo se zanoseći, ustao je od stola da donese drugu bocu rakije. Vrata iza nas obojilo je slabožuto svetlo.

(...)

Izvadio sam telefon iz džepa i pogledao na sat.

- Kol’ko je? - obratio mi se visoki s druge strane stola.

- Pola deset...

- Mogli bi’ da stignemo.

- Nije padala kiša, zemlja je rastresita, suva.

- Znate gde su lopate. I sekira - rekao je Goran. - Ima onaj glog pored kruške na međi...

Sakati je jako povukao dim, žar se zacrveneo ispred njegovog lica, pa u luku nestao u pomrčini. Ustao je.

- Aj’ još po jednu - kazao je neko.

- More, ponesi flašu.

Računajući da me niko neće terati da zavirujem u otvoreni sanduk, pošao sam s njima.

Posle dvadesetak minuta hoda - jedan se dosetio da ćemo uznemiriti pse ako ne pođemo zaobilazno - našli smo glog. Iako pripit, brkati je vešto zašiljio kolac, tiho psujući više reda radi nego zbog trnja. Groblje se na mesečini videlo na padini brda.

Sedeo sam na glatkoj ploči spomenika mladića nastradalog u saobraćajnoj nesreći - bili su nacrtani i on i „mercedes” - i slušao ravnomerno izbacivanje zemlje iz obližnjeg groba. Goran je stajao iznad kopača, kao da nadgleda radove, i povremeno im dodavao rakiju.

Prošlo je jedanaest kad su posedali na izbačenu zemlju.

- Duboko...

- Ima još tri’est santima, najmanje.

- Će da stignemo do dvanes’.

- A ako ne stignemo?

PREVARANTI

Duh u fiskalnoj kasi

Meštani se nisu žalili što zbog gužve moraju da silaze u blato - kod Borke se čekalo na red po nekoliko dana, a seljani su iznajmljivali krevete. Kuće su bile prizemne i stare, bez vode i prostora za goste, pa se dešavalo da se domaćini strpaju u jedan krevet, a Borkin molitelj u drugi, u istoj sobi. I parking-mesta bila su tražena. Video sam leje luka izorane točkovima, domaćin je našao računicu. Na iskrivljene tarabe i zarđale, pokidane žice bili su zakačeni kartoni s cenama.

Borkino dvorište bilo je najveće. Centralno mesto zauzimala je česma sa tri lule i tri gipsana lava. Voda je, pisalo je na kartonu, sveta i lekovita i pred česmom se otezao red, a pred lavove posetioci su ostavljali bukete cveća, marame, napolitanke... i novac. Iza česme Borka je smestila piljaru sa osnovnim potrepštinama, neophodnim za preživljavanje višednevnog čekanja - a „PTT Srbije” crvenu međugradsku telefonsku govornicu! Govorilo se da Borka, osim što priča s višnjim silama, ima dobre kontakte i lokalnim moćnicima.

Isceliteljske seanse držala je na spratu nove dvospratne kuće. Veliku prostoriju ukrašenu ikonama, goblenom „Tajna večera” i Borkinom fotografijom iza stakla u ramu kakav je ranije uokviravao Titove portrete njeni saradnici nazivali su „crkvom”. Među Borkinim pomoćnicima bilo je i žena i muškaraca, s jasno utvrđenom hijerarhijom: oni na nižim položajima nisu ulazili u novu kuću, starali su se za čistoću u dvorištu i da pokloni i pare na vreme budu odneti s česme, drugi su pravili spiskove čekanja i sprovodili molitelje, a nekolicina njih organizovala je Borkine seanse. Kao dobro uigran tim, uvodili su molitelje u prostoriju, nastojeći da svih tridesetak mesta bude zauzeto, i smenjivali ih drugom grupom brzo i bez gužve. Da se ne gube vreme i - novac.

Borka, koja je tada već tražila da je oslovljavaju sa „sveta”, za to vreme je sedela ispod svoje slike i pušila. Cigaretu nije ispuštala iz leve ruke ni kad je započinjala seansu Očenašem, ni kasnije kad je blagosiljala molitelje, izgovarajući isceliteljske reči: „Prži, seci, prži, seci, ubij đavola, baci ga u vodu... Seci, prži, seci.”

S njene leve strane, malo pozadi, stajala je žena srednjih godina i pokazivala moliteljima šta u pojedinim trenucima seanse da rade: kad da se prekrste, kad da se sagnu napred s rukama ispruženim ka podu, a kad da dlanove stave na uši i vrte glavom.

U drugom delu „radila je pojedinačno”: nevoljnici su sedali za sto a Borkom, neki držeći decu u krilu, a ona je kroz oblak duvanskog dima mahala desnom rukom iznad njihove glave i bajala: „materica da ti se iscedi”, „zlo da skoči u duboku vodu”, „drob da se odveže”... i naređivala: „sedam dana da postiš”, „tri velike sveće da zapališ”, „u crkvu svaki dan do Cveti da ideš”, pa ih otpuštala. Ona pomoćnica, „koreograf”, odvodila ih je do velike kartonske kutije umotane u crveni krep-papir, da ostave „koliko mogu i koliko misle da treba” prilog „za Hilandar”.

PRIZIVANJE DUHOVA UMRLIH

Glas

Gornja polovina zelenih vrata između predsoblja i Starčeve sobe bila je zastakljena. Sa unutrašnje strane na kanapu je visila nabrana tanka zavesa, žuta od starosti i prašine. Pod tabanima sam kroz čarape osećao pukotine u drvenom podu i kamenčiće...

Pozdravio sam ga sa „dobar dan”, a Dragana je, ulizički, nazvala Boga. Stajali smo i čekali odgovor, poziv da pristupimo, bilo šta. Setio sam se i da neke vraća bez objašnjenja.

Ista onakva zavesa bila je razvučena preko prozora, a slaba gola sijalica okačena o gajtan sobu je činila još jadnijom. Na niskoj tavanici bilo je nekoliko mrlja od kiše, na jednom zidu kalendar poljoprivredne apoteke, na drugom tri ikone i pored njih, malo dalje, spiralna papirna traka s lepkom za muve. U šporetu na drva nije gorela vatra. Na plotni su bili naslagani plastični džakovi za veštačko đubrivo, preko njih džemper, modar ili crn. Uska i dugačka zgužvana krpara na podu.

- Priđite!

Sitan čovek biblijskog imena sedeo je za kuhinjskim stolom. Šare na mušemi pred njim bile su potpuno izlizane. Jedino su u toj sobi stolice, tri za posetioce i njegova, bile nove. Baštenske, sa aluminijumskom konstrukcijom i plastičnim sedištima i naslonima.

Pogled mu je bio prikovan za Draganu.

- Ja... - izustila je.

Starac Matej je ćutao.

- Ja sam htela... - pokušala je opet.

- Moja drugarica je došla da... - počeo sam ja, ali me je starac prekinuo odsečnim pokretom ruke.

- Ti ćuti! - obrecnuo se i dalje gledajući u nju.

- Ja sam došla da pričam s majkom! - izgovorila je Dragana u dahu.

Starac je samo klimnuo glavom.

Ocenio sam da ima šezdesetak godina, ne više. Kragna oficirske bluze s koje su skinuti činovi bila je prevelika za tanak vrat sa izraženom jabučicom. Neobrijani obrazi bili su upali, a predugačak nos završavao se špicom. Kao kljun ptice.

- Tvoja je majka umrla pre šest godina od srca... - kazao je Matej.

- Od šloga - ubacio sam ja, računajući da će mu tačna informacija biti od koristi. Dragana je neupadljivim klimanjem glavom potvrdila moje reči.

- Od srca je umrla - istim, ravnim, strpljivim tonom nastavio je naš domaćin. - Šlogirala se dvadeset dve nedelje ranije, leva strana joj je bila oduzeta, ali je umrla od srca. Srce joj je stalo.

Nisam znao kad je Savka imala moždani udar, činilo mi se da starac pokušava da ispravi svoju grešku. Dragana je neko vreme, duboko koncentrisana, žmirila, a onda začuđeno raširila oči.

„Računala je! Jebote, starac je pogodio”, prošlo mi je kroz glavu.

- Pre nego što je umrla bile ste u svađi i sad si došla da se izmiriš...

(...)

Starac je sedeo i ćutao polusklopljenih očiju, nekako je uspevao da mu se između kapaka vide samo beonjače. Negde napolju prošao je traktor.

Ne znam koliko dugo smo tako sedeli u potpunoj tišini, Dragana upiljena u Matejevo lice, ja neupadljivo šarajući pogledom po sobi, trudeći se da izbegnem njegove beonjače, a onda se čuo dubok uzdah.

- Što si mi došla, Dragano?

Naježio sam se od užasa: Matej je otvarao usta, ali glas je - promukao i osoran - nesumnjivo bio Savkin!

Momčilo Petrović

Bonus video: