Te malene Dečane, Samodreže, Gračanice, žive plaštanice…
Ne opraštam, otkud mi tolko milošti da ne kleknem pred žive mošti…
Da ne celivam kolevku u koju je majka povila tek rođenog sveca, da ne zamolim da me ispovede i pričeste deca…
Deca čiji krst ne mogu ni dogledati ovako bedan, sramote, hodočasnici života vazda prečicama preko Golgote…
Čobančići bez stada a vazda za stadom- čuvaju svetinju, kako da oprostim suzu detinju..?
Kako da oprostim sebi što starim, nižem dane, zar ja da trošim život a njima šta ostane…
I te mrve sa mojega gordog i nedostojnog stola sakupiće da podele na pola, još pola, i pola…
Za nas, da se okrepimo, oni su svikli gladni, za nas što ih siti zaboravimo, bedni i jadni…
Za nas što ne shvatamo ko su igumanije i igumani manastira, šačica manjih od psaltira…
Za nas kojima čuvaju svetinju, čuvaju suzu detinju, isplaču se da se umijemo, okrenemo i odemo…
I ne mare što ne stare, što letine škrto rađaju dane, neka ih je za nas i previše, a njima šta ostane…
Ne mare što su se svanuća nagledali s raspeća, što su im razbrajalice koliko za rodom gori sveća…
Ne mare, to su ikonostasi, najveći mali gorostasi…
Tek po ožiljcima znaju da su odrasli, rane žive- ožiljci srasli…
Naučili da broje zbrajajući kalemove žica i opela, naučili račun zbrajajući gde gore sela…
Najdivniji manastiri kad suzna priprata iza majke proviri…
Kad ispod streha i kabanica okice raširi mala Gračanica…
Kada te uzmu za ruku da im s najviših raspeća dohvatiš jutra, a mi ništavni već juče rastrošili njihovo sutra…
Pa, opet neumorno u čobaniju da čuvaju svetinju, kako da odprostim suzu detinju…
Znam da ne plaču od boli, za drugo ne znaju, no što nikad da ostare- vazda mladi traju…
Mi starimo, kafanski podranih duša i bluza, no šta ćemo kad pesma svrši, a na svetinji ne bude više dečijih čuvarsuza?!
Ne praštam suze detinje sa zavetne svetinje!
Mihailo Medenica
NE PROPUSTITE
