MIHAILO MEDENICA O RANJAVANJU DVOJICE SRBA KOD ŠTRPCA; Ne opraštam suze detinje sa zavetne svetinje!

Te malene Dečane, Samodreže, Gračanice, žive plaštanice…

Deca čiji krst ne mogu ni dogledati ovako bedan, sramote, hodočasnici života vazda prečicama preko Golgote…

Čobančići bez stada a vazda za stadom- čuvaju svetinju, kako da oprostim suzu detinju..?

Kako da oprostim sebi što starim, nižem dane, zar ja da trošim život a njima šta ostane…

I te mrve sa mojega gordog i nedostojnog stola sakupiće da podele na pola, još pola, i pola…

Za nas, da se okrepimo, oni su svikli gladni, za nas što ih siti zaboravimo, bedni i jadni…

Za nas što ne shvatamo ko su igumanije i igumani manastira, šačica manjih od psaltira…

Za nas kojima čuvaju svetinju, čuvaju suzu detinju, isplaču se da se umijemo, okrenemo i odemo…

I ne mare što ne stare, što letine škrto rađaju dane, neka ih je za nas i previše, a njima šta ostane…

Ne mare što su se svanuća nagledali s raspeća, što su im razbrajalice koliko za rodom gori sveća…

Ne mare, to su ikonostasi, najveći mali gorostasi…

Tek po ožiljcima znaju da su odrasli, rane žive- ožiljci srasli…

Naučili da broje zbrajajući kalemove žica i opela, naučili račun zbrajajući gde gore sela…

Najdivniji manastiri kad suzna priprata iza majke proviri…

Kad ispod streha i kabanica okice raširi mala Gračanica…

Kada te uzmu za ruku da im s najviših raspeća dohvatiš jutra, a mi ništavni već juče rastrošili njihovo sutra…

Pa, opet neumorno u čobaniju da čuvaju svetinju, kako da odprostim suzu detinju…

Znam da ne plaču od boli, za drugo ne znaju, no što nikad da ostare- vazda mladi traju…

Mi starimo, kafanski podranih duša i bluza, no šta ćemo kad pesma svrši, a na svetinji ne bude više dečijih čuvarsuza?!

Ne praštam suze detinje sa zavetne svetinje!

Mihailo Medenica