Gostoprimstvo našeg naroda vodi poreklo još iz davnih vremena kada se verovalo da je nepoznati gost nekakvo božansko biće ili duh nekog od umrlih predaka ili uopšte duh sa natprirodnom snagom.
Iz tog razloga su nepoznate osobe - putnici namernici - dočekivani sa velikim počastima i gošćeni što je moguće bolje, a sve u cilju da se ta kuća ne zameri gostu, koji bi se zbog toga mogao svetiti.
Kasnije, kada su nastupila nesigurna vremena, ratovi, ropstva i hajdukovanja, gošćenje putnika namernika je bilo prvo iz straha, koji se postepeno pretvarao u milosrđe: ako je neko gladan, nahrani ga, ako ga gone, sakrij ga, ako je povređen, previj ga. Ukazivala se pomoć svakom slabom, bolesnom ili progonjenom, bez pitanja ko je, šta je i odakle.
Rekli bi: Sevap je ili Bog će ti platiti za to.
Simbol gostoprimstva predstavljaju so i hleb, jer se smatralo da i najsiromašniji uvek raspolažu ovim namirnicama, pa se i do danas zadržao taj običaj da se gosti dočekuju prvo ovim posluženjem, a tek posle ostalim: što je Bog dao, a domaćin spremio.
Znak gostoprimstva je, u starija vremena, bila i otvorena kapija. Običaj je bio da se, kada domaćin kuće ili muškarci iz te kuće, odu u rat, kapija ostavi otvorna sve dok se oni ne vrate, jer to ukazuje na nadu za njegov povratak i da je svaki putnik namernik dobrodošao u toj kući.
Sa dolaskom sigurnijih vremena, običaj gostoprimstva se nije izgubio, ali je poprimio različite oblike u zavisnosti od kraja.
Danas postoji običaj da se kaže kada u kuću dođe neki redak gost ili neko ko dugo nije posećivao tu kuću: Daj malo sitne proje da pospemo retkog gosta ili Daj sekiru da zasečem prag, da se zna kada nam je ovaj gost došao u kuću.
(Opanak)
