Čolović je rodjen 19. novembra 1913. godine u okolini Drniša u Dalmaciji, u Jelašnicu se doselio 1946. godine, a uprkos teškom rudarskom poslu, deda Ilija, kako ga svi u selu zovu, odličnog je zdravlja, za koje su kako kaže zaslužni dobri geni i način života.
Goste dočekuje na vratima i bez muke priseća se značajnih dogadjaja u životu - polaska u školu, odlaska u Celje u vojsku, prvog silaska u rudarsko okno, ženidbe, rodjenja ćerke i sina. Naveo je da je rudarskim poslom počeo da se bavi sa 18 godina, po uzoru na oca i petoricu starije braće.
"Moje kolege su stradale zbog nepažnje, otrovnih gasova u jamama, loše opreme. Pre rata nisi smeo nikome ni da se žališ na težak posao, niti da tražiš veću platu. Odmah bi dobio otkaz", naglasio je Čolović.
Kako je dodao vlasnici Ibarskih rudnika su u znak odmazde zbog toga što su zaposleni zatražili povišicu od dva dinara sve rudare iz dve smene zaključali u okno.
Čolović je kazao da je rad u rudniku u Jelašnici bio veoma težak, jer se ugalj kopao ručno na dubini od 200 metara, na visokim temperaturama sa malo vazduha, a da su rudari radili u donjem vešu i čizmama prekidajući rad samo onda kad je trebalo izbaciti znoj iz čizama, ali uprkos tome "niko nije radio na silu" već su se takmičili ko će iskopati više rude.
Čolović je rekao da je posle Drugog svetskog rata u rudniku u Jelašnici radilo od 600 do 700 ljudi, uglavnom iz okolnih sela, ali i prostora čitave nekadašnje Jugoslavije. Plate su bile dobre, a rudari su odmah nakon zapošljavanja dobijali stan u rudarskoj koloniji.
Sin Ilije Čolovića, Zoran (68) prisećajući se tih dana kazao je da je Jelašnica sve do zatvaranja rudnika 1965. godine bilo najnaprednije selo u ovom delu zemlje i da je već 1946. imalo svoj bioskop i veliku salu u kojoj su se održavale različite proslave poput proslave Dana rudara, kao i Nove godine...
Čolovići objašnjavaju da se nakon zatvaranja rudnika sve promenilo. Mladji rudari su otišli iz Jelašnice u potrazi za poslom, a u selu su ostali samo penzioneri.
