Zavarivač, farmer, ugostitelj, sakupljač starina, povratnik iz grada... Petar Bekov (67) iz sela Smilovci na dimitrovgradskoj strani Stare planine, poslednjih godina silom prilika postao je i grobar.
Petar ovo ne krije, ne oseća nelagodu, već objašnjava zašto ga ljudi zovu da iskopa raku i učini uslugu nekom svom poznaniku, prijatelju, gorštaku iz okolnih sela na visoravnima Zabrđa. Zalazi i s druge strane planine, ispod Vidliča, jer je među najmlađima u ovom kraju.
- U okolnim mestima koja se u prečniku prostiru na nekih tridesetak kilometara, najmlađi stanovnici imaju sedamdeset godina. To su isluženi stočari, drvoseče, pečalbari... Manje - više jednom nogom u grobu, nemaju snage da se late krampa i lopate. Dešavalo se da neko premine, da su njegovi daleko u nekom od gradova Srbije i da niko u selu ne može da iskopa grob. Čovek leži na odru, oko njega poneka starica nariče i čeka rodbinu - prepričava Bekov, tužne slike opustelih sela.
Tako je, kaže, počelo.
- Počeo sam iz humanih razloga, jer svadbe i sahrane ne trpe odlaganje i planiranje u stilu "sutra ćemo"... Kopao sam grobove onima koji nemaju nikog svog da to uradi, ne zbog nekih para, nego iz želje da se pokojnik otprati na valjan način - priča sagovornik.
Ostareli i nemoćni kakvih je najviše u Mazgošu, Prtopopincima, Gornjem i Donjem Krivodolu, Vlkoviji, Braćevcima, Izatovcima, Kamenici i drugim mestima oko Smilovaca, ne strepe toliko od smrti, koliko od toga da neće imati ko grob da im iskopa.
Naročito zimi po kijametu kakav je bio proteklih meseci. Po takvoj ciči zimi iz kuće se ne izlazi, a kamoli da se kopa zemlja.
- Dešavalo se, da po dva-tri dana čekamo da stignu najbliži rođaci pokojnika. Pozovu me telefonom, kažu mi na kom delu groblja otprilike da kopam. Završim posao, a oni pristignu tek posle dva dana da se oproste od oca ili majke i sahrane ih. Bivalo je da zbog dubokog snega jedva stignem u selo gde je pokojnik živeo. Ovaj kraj je poznat po smetovima i niskim temperaturama - zaključuje Petar.
(Večernje novosti)
