Do pre dve godine Mikulovac, planinsko selo i najviša tačka u kojoj se živi na Jastrepcu s prokupačke strane, bilo je prava ratna zona. Onda su meštani počeli da na temeljima nekadašnje crkve grade novu i odjednom se sve promenilo - sad su složni i primer pravog preporoda.U ovom selu najviše je živih kuća, a ima oko 650 stalnih meštana, od kojih je čak pedesetak do 30 godina. Jedina mana im je što imaju 20 neženja, te apeluju na devojke da dođu u taj kraj, koji je, kako kažu, lek i za dušu i za srce!- Ne znam da li je slučajnost ili ne, tek kad smo počeli da obnavljamo crkvu posvećenu Spasovdanu, sve se okrenulo. Odjednom su se svi ujedinili i od tada je živeti u ovom selu pravi raj. Kao pridošla pozivam devojke da ne beže od sela, već da slobodno dođu i vide naše momke. Svi su pošteni, fini momci, i grehota je da ostanu neženje. Koliko znam, nemamo nijedan razveden brak i to potvrđuje da ovo selo, možda zbog planinskog vazduha, živi zdravim porodičnim životom - kaže Mila Radovanović, koja sa suprugom ima troje dece.
Kroz čitavo selo sreću se vedri i nasmejani ljudi, spremni da ugoste stranca najbolje što mogu. Pokazuju nam započetu crkvu i hvale se da je sami obnavljaju iz temelja. Vode nas u jednu od tri prodavnice koje rade i odmah se od gazde dobija posluženje - kome pivo, kome sok.- Naši momci su radni, dobri, lepi i ružni, samo nam malo manjka žena. Zimi se više družimo i okupljamo, a neretko organizujemo zajedničku večeru ili ručak. Tada se lepo dogovorimo i priložimo prase ili jagnje, nešto pića, pite, sir, proju. Svaka žena umesi ponešto, pa zasednemo, i tako se, uz šalu, zadirkivanja i razgovor, dobro zabavimo. Kod nas je gost zakon, te pod izgovorom da njemu u čast spremamo gozbu, svi uživamo - kroz šalu kaže Goran Stamenković, zadužen za priču i zadirkivanje.On se priseća da nije oduvek bilo tako i da su se ranije vodili pravi mali ratovi.- Jednog dana nas nekoliko smo razgovarali da obnovimo crkvu. Najviša smo tačka sa ove strane i glupo je da imamo sve, a crkvu ne. Dogovor je bio da svi sutradan odemo da osmotrimo teren i krenemo u raščišćavanje, ali ujutro smo samo komšija Kocić i ja bili na dogovorenom mestu. Ipak, iz dana u dan bilo je sve više komšija koji su nam se priključivali i tako je sve počelo - kaže Goran.
To potvrđuje i predsednik mesne zajednice Mile Denić, koga zovu „kmet“. Nabrajajući šta sve ima Mikulovac, posebno naglašavaju školu u kojoj je 15 mališana u četiri razreda, a još toliko dece je ispod šest godina.- Imamo tri prodavnice i sve rade solidno, kafanu, asfalt skoro do svake kuće i ulično svetlo, rešili smo i problem s vodom, a meštani se bave voćarstvom i šumarstvom. Malo kuburimo s neženjama, među kojima sam, priznajem, i ja - šali se „kmet“ Mile.Ono što je primetno su vedra, nasmejana lica vrednih ljudi koji vole druženje i zabavu, pa koriste svaku priliku da se okupe. Imaju i internet, a osim dece, i stariji vole telefonske igrice, pa smo nekoliko puta tokom razgovora s njima čuli Toking Toma kako zove svoje igrače!
I Nemci bi pozavideliMAJSTORA IMA ZA SVAKI ZANATSelo su, kako kažu meštani, sačuvali kreč i šuma. Doskoro je bilo 15 krečana, a trenutno rade pet. Imaju majstore, i to školovane za skoro svaki zanat. Tako ih je ukupno 45, od kojih su čak sedam stolari.- Imamo limare, tesare, pintere, auto-mehaničare, varioce, keramičare, stolare, i iako su to sve sezonski poslovi, jedni drugima nameštamo mušterije. Nema više zavade i shvatili smo da nam je tako mnogo bolje. Zarada nije neka, ali kad se sve nakupi, dobro živimo. Nema kuće koja nema svu mehanizaciju i po dva automobila u dvorištu - ponosan na svoje selo, kaže Goran Denić.
