Velike ratarske sveće svake godine u isto vreme, na Veliki četvrtak nešto posle 16 časova, budu upaljene u manastiru Tronoša.Kada počne vaskršnji post, sakupljaju se prilozi u vosku ili novcu, za koji se kupi čist vosak. Jedna sveća izliva se u Tronoši, u čemu učestvuju parohijani Korenite i Tršića, a sveća koja se izliva u Zajači prilog je meštana tog rudarskog mesta, Paskovca i dela Gornje Borine.Sveću u Tronoši izlivaju danas, a oblivaju na Veliki četvrtak, dok se u Zajači sve to obavi dan ranije. Istovetne sveće od čistog, prirodnog voska, teške po 50 kilograma i visoke oko metar i po, meštani Zajače, Paskovca i Gornje Borine u četvrtak donose do česme devet Jugovića u Tronoši, gde se sastaju sa žiteljima Korenite i Tršića, koji nose drugu sveću.
Na mestu gde su prema narodnom verovanju česmu podigli Jug Bogdan i devet braće Jugovića, i gde su danas istoimena česma i kapela velikomučenika Pantelejmona, dočeka ih arhimandrit Nikolaj, duhovnik manastira Tronoša.Tu se sveće ukrase cvećem i bršljanom i održi molitva, a onda kreće litija. Sveće postavljaju ispred ikona Isusa Hrista i Presvete Bogorodice, gde će biti paljene na sve važnije praznike, i do naredne godine izgoreće skoro sasvim.
Posle godinu dana ostane nekoliko kilograma voska, koji se zatim pretapa s novim tako da svaka nova sveća uvek sadrži deo prethodne. Ovaj jedinstveni običaj u Tronoši traje dosta dugo, kažu da nema pisanih tragova o tome kad je počeo, a smatra se da su ga doneli monasi sa Hilandara, i poštuje se bez obzira na vremenske uslove. Nije prekidan ni za vreme ratova, samo što su tada izlivane manje sveće.
Sveće se zovu ratarske ili oračke jer ih liju ratari, verujući da će biti pošteđeni vremenskih nepogoda i da će im usevi dobro roditi. One ne plaču, odnosno ne kaplju, pa izgore a da „suzu ne puste“. Inače, odnedavno se običaj izlivanja i paljenja ratarskih sveća nalazi na listi nematerijalnog kulturnog nasleđa Srbije.T. I.
