GORNJI MILANOVAC / IVANJICA – Težak rad od jutra do mraka, poslovi u kući, njivi i u štali ono su što boji dane žena na selu. Na njihovim leđima najteži je teret. Tako je bilo pre pola veka, a tako je i danas 15. oktobra, kad se obeležava Međunarodni dan žena na selu.
Ljubinka Milovanović iz sela Šarani, kako kaže, radi i po 12 sati dnevno, brz praznika i vikenda, a do grada ide samo u nabavku ili kod doktora – i to na brzinu!
„Odem do grada, ali kako stignem tako žurim da se vratim kući, jer posla uvek ima mnogo, a sve čeka na mene jer ne znam kud ću pre. Gledam ljude u gradu, šetkaju se po parku i odmaraju, a ja jedva čekam da naiđe autobus da se vratim kući”, priča Ljubinka.
Sličan scenirao je i 50 kilometara dalje, u ivanjičkom selu Raščići. Za Petru Nešović radni dan počinje u pet sati ujutru i završava se kad padne mrak.
„Radila sam ceo život, da sam toliko radila u inostranstvu ja bih bila najveći gazda u ovom kraju. Naš rad nije plaćen onoliko koliko bi trebalo, ali opet ja sam zadovoljna – ne žalim se”, izjavila je Petra.
Pojedine žene na selu su za svoj vredan i predan celodnevni rad, od svojih muževa ipak dobile priznanje i postale nosioci poljoprivrednih domaćinstava. Branka Lazović iz sela Lipnica, pre 20 godina napustila je posao u društvenoj firmi i sa suprugom, na porodičnom imanju počela da se bavi stočarstvom i jedna je od retkih u ovom kraju na koju se vodi gazdinstvo.
„Verovatno je moj muž liberalniji od ostalih i prepustio mi je domaćinstvo. Uvek sam imala njegovu podršku i nismo delili poslove isključivo na muške i ženske, već smo sve radili zajedno”, kaže Branka.
U Srbiji je samo pet do 10 posto domaćinstava registrovano na žene, a među njima je najmanje poljoprivrednica mlađih od 40 godina, oko 1 odsto.
(Kurir.rs/RINA)
NE PROPUSTITE
