ARILJE- Negativan prirodni priraštaj i bela kuga za ovu porodicu su nepoznati pojmovi. Marija i Predrag Čakarević iz ariljskog sela Mirosaljci su pravi heroji koji su uprkos teškoj situaciji za 12 godina braka izrodili isto toliko dece.
Majka je stub kuće i porodice koja je svoj život posvetila deci, a otac je taj koj radi od jutra do sutra kako bi deci obezbedio onoliko koliko može. Nije lako, naročito tokom zimskih meseci kad je mogućnost zarade na selu višestruko smanjena.
Predrag je zemljoradnik, drvoseča, ćumurdžija, malinar, krompiraš i sve što treba kako bi nahranio, obukao i iškolovao članove brojne porodice.
- Dece nikad nije dosta. Iz prvog braka imam ćerku, a kad sam se ženio drugi put nisam očekivao da ću ih imati baš 12, al gde čeljad nisu besna, kuća nije tesna. Prebrojavamo se svaki dan, jer uvek neko zafali, a starija deca čuvaju mlađu i tako funkcionišemo godinama unazad.
Što se tiče finansijske situacije nije lako. Treba čovek mesečno da zaradi nekoliko hiljada evra kako bi svakog prvog bio na nuli. Trudimo se koliko možemo, obrađujemo zemlju, idem u šumu i izvlačim drva. Garderobu dečica nasleđuju jedo od drugog dokad valja i može da se nosi. Hleb mesimo, jer kad bismo kupovali trebalo bi sedam, osam komada za čitav dan“, priča za RINU Predrag.
Kuća Čakarevića nalazi se na proplanku, a zbog dvorišta punog dece i ljuljaške koja je stalno zauzeta često podseća i na vrtić. Podignuta je na kredit, a iako puna smeha i dečje radosti roditelje muči taj dug koji još uvek nisu otplatili, jer zbog svih troškova nemoguće je da poneki dinar ostave i sa strane.
- Leti se radi i po 20 sati dnevno. Beru se maline, pomažu i ova starija deca koliko mogu. Ja sam od rane zore u šumi i drva se izvlače sve do početka zime. Sada na selu nema mnogo posla, pa se dovijamo kako znamo i umemo. Jedino stalno primanje u kući je dečji dodatak od 20.000 dinara koji prima žena, sve ostalo je neizvesno.
Za ovaj dug za kuću nikako ne možemo da skupimo i otplatimo ga, a to nam je najvažnije. Borimo se kako moramo, ali svakako kad dođem kući i kad ih vidim sve na okupu u meni se probudi nova snaga i volja da guram napred zbog njih. Deca su dobra i vredna, a kad porastu samo želim da budu dobri ljudi sve ostalo je manje važno, iskreno kaže Predrag.
Uprkos skromnim primanjima i dugovanjima deca imaju sve što im je potrebno za školu, da pojedu i da se obuku. Zbog lošeg puta, snega i blata Predrag svoje mališane svaki dan razvozi i do škole, što u selu, što do centra Arilja jer dečica ne mogu sama.
Kurir.rs/RINA
NE PROPUSTITE
