I kada pomislimo da zaista više nema smisla boriti se sa svim nedaćama kojima nas život lomi, kada rešimo da odustanemo, desi se čudo. Dokaz tome je porodica Janićijević iz kuršumlijskog planinskog sela Vrelo u kojoj se pre četiri meseca začuo bebin plač. U ovoj kući se dete nije rodilo pune 54 godine, odnosno od momenta kada je rođen Mirko Janićijević, otac novorođenog Marka. I tu nije kraj nekakvom čudnom spletu okolnosti, jer je Mirku amputirana noga mesec dana pre nego mu se sin rodio.
"Mnogo puta, ni sam ne znam broja, pomislio sam da odustanem od života. Uvek sam na kraju nalazio snage da nastavim dalje, kao da sam nesvesno znao da će se razlog za dalji život ipak pojaviti", počinje svoju priču Mirko, koji je preko leđa preturio svu težinu jednog običnog života.
Bio je učesnik rata 1999. godine, borio se sa depresijom i svim tegobama koje donosi rat, sam pokušavao da oživi porodičnu kuću u Vrelu i na kraju se 2015. godine oženio Milosavom (44) . Ta promena mu je donela olakšanje, ali dece nije bilo. Mirko je u međuvremenu postao šećeraš, koristio insulin i iako se nisu borili za potomstvo u srpskim klinikama, potajno se nadao da će ipak i u njegovoj kući stići radost.
"Godine su prolazile. Radili smo nadničarske poslove, prodavali proizvode koje napravimo i tako živeli. Mi smo skromni ljudi, pa nam je bilo dovoljno ono što imamo da preživimo, ali nas je ipak mučio to što nemamo dece", priznaje naš sagovornik, dok u invalidskim kolicima stoji kraj supruge Milosave i sina Marka.
Dodaje da se njegova bolest pre dve godine naglo pogoršala, da su mu odsekli četiri prsta na desnoj nozi zbog gangrene i da je sa mukom dočekivao svaki novi dan. Zatim, u prošloj godini se pojavila gangrena i u levoj nozi.
"Tu sam već izgubio svaku nadu da ću se nečemu radovati. Dani su mi bili muka, koju ne želim nikom. I onda sam jednoga dana saznao da je Milosava trudna! Baš kada mi je krenulo po zlu, Bog mi je dao najbolje što je mogao - dete - gotovo kroz suze priča nam Mirko.
Gangrena je napredovala, ali on više nije brinuo o tome. Znao je da mora da ostane živ, kako bi dočekao svog sina.
"Pred kraj prošle godine hirurzi u prokupačkoj bolnici su mi rekli da moraju da mi amputiraju nogu do kolena. Bukvalno su mi rekli ili noga, ili glava. I tako sam operisan u decembru 2022. godine. Marko se rodio 30. januara ove godine. To dete mi je svetlost zbog koje živim i podnosim ovu situaciju. Zbog njega neću da odustanem, jer je on posle mog rođenja prvo dete koje se rodilo u našoj porodičnoj kući", radostan je Mirko.
Nedavno su krstili Marka i to u svojoj kući, jer je Mirku bilo teško da ide do Kuršumlije. Napravljena je gozba, uvedeno dete u veru i sada sa olakšanjem idu dalje.
"Ne predajemo se. Jeste da je naša kuća skromna, letvara i da u njoj nisu neki uslovi, ali biće bolje, mora da bude", siguran je Mirko.
Nada se da će nekako uspeti da je obnovi i omogući svom sinu da raste u boljim uslovima. Na sreću, imaju kupatilo, vodu u kući, pa im je lakše.
Na naše pitanje da li su se nekom obraćali za pomoć, Mirko spusta glavu. Kaže, sramota ga je i neprijatno mu je da nekog moli za pomoć.
"Ma biće, mora. Sredićemo kuću. Evo predao sam za invalidsku penziju, pa će biti nekih redovnih primanja. Žao mi je što ja više ne mogu da radim, ali nekako ćemo se snaći", dodaje naš sagovornik.
I tako su sile nagradile poštenog čoveka koji se čitavog života mučio, padao, pomišljao da odustane od svega, ali je ipak znao da strpljivo čeka i dočeka ono što ga jedino može usrećiti: dete koje će da obasja sumoran svet kojim je živeo.
Vrelo vapi za decom
Selo Vrelo se nalazi kod Kuršumlisjke banje i ima najviše dvadesetak meštana. Janićijevići su jedna od najmlađih porodica u ovom selu. Pored njihovog Marka samo još jedan komšija ima dete od godinu i po i to je sve. Ipak, kako je krenulo, možda Vrelo doživi preokret i njegovim sokacima trče i druga deca. Meštani se tome nadaju.
Kurir.rs/B.R.
