ELMIR - Čudne su ljudske sudbine, a pseće nekada još čudnije. Lunja je kao kuče stigao u Elemir, u porodicu Dragoša i Betine Popović i njovih sinova Nemanje i Stefana, gde je rastao okružen pažnjom i ljubavlju. A onda je pre 6,5 godina najverovatnije otet, da bi se nedavno posle neverovatnog putešestvija ponovo vratio kod svojih vlasnika. I to zahvaljujući fejsbuku i neverovatnoj Betininoj upornosti."Lunju sam dobila kao kuče od jedne drugarice sa posla. Bila sam veoma tužna jer je naš prethodni pas uginuo. Prijateljica mi je poklonila štene irskog setera. Vrlo brzo cela porodica je bila jako vezana za njega. Svugde je putovao sa nama, jer nismo smeli da ga ostavimo samog. Kada odemo, svekrva nas je uvek zvala da se vratimo sa puta, jer Lunja tada nije hteo ništa da jede", priča Betina.
A onda je došao taj 28. novembar 2006. godine. Te noći je u Elemiru nestalo desetak rasnih pasa.
"Obišli smo ceo Elemir, pa susedne Melence, zavirili u svako dvorište… Obišli smo sve azile za pse u Zrenjaninu i okolini, pratila sam oglase za prodaju pasa…i ništa. Međutim, nikada nismo gubili nadu. Ja sam zatim godinama pratila na fejsbuku. Jednog dana sam naišla na oglas jedne žene iz Beograda, koja traži donaciju za hranu za psa, jer je navodno pronašla psa lutalicu i čuva ga u svom dvorištu", priseća se Betina.
Prema njenim rečima žena je u oglasu navela da je saradnica Udruženja “Beta”.
"Pas na fotografiji je ličio na našeg Lunju. Mnogo sam se nadala da je to zaista on. Odmah sam kontaktirala tu ženu i pitala je da li pas ima ožiljak na njušci. Nisam pogrešila. Naš Lunja je živ!", priča Betina.Međutim, to nije bio kraj potrage za Popoviće. Ispostavilo da žena pokušava da iznudi novac.
"Fotografisala je psa u komšijskom dvorištu i slagala da ga ona pazi. Naravno, laž je bila i da radi za “Betu”. Izbegavala je sastanak i zamolila sam sina Nemanju, koji studira u Beogradu, da ode na tu adresu. On je pronašao Lunju i javio nam tačnu lokaciju. Dogovor je bio da ne preduzima ništa, jer se radilo o jednom nehigijenskom naselju, gde bi mogao da naiđe na probleme. U Beograd smo otišli muž i ja, međutim Lunja više nije bio na toj adresi. Čovek u čijem dvorištu je proveo nekoliko meseci, poklonio ga je rođacima koji žive na drugom kraju Beograda", kaže Betina.
Ona kaže da kada su otišli tamo Lunja ih je odmah prepoznao i počeo da skače od sreće.
"Ja sam zaplakala. Ti ljudi su nam dali psa bez reči. Bilo je očigledno da smo mi njegovi vlasnici.Lunja je tako posle gotovo 6,5 godina konačno stigao kući. Na žalost, godine života na ulici i ishrana po beogradskim kontejnerima, koštali su ga zdravlja. Ima bolesno srce. Mora svakog meseca da prima terapiju koja nije jeftina", ispričala je Lunjina gazdarica.
Ona se zahvalila Dunji i Maji iz Udruženja “Beta” koje su mnogo pomogle, organizovale pregled kod veterinara i obezbedile novac za prvu terapiju.
"Bez obzira što je ozbiljno bolestan, mi smo srećni što je ponovo sa nama. Pazićemo ga dokle god je živ," kaže Betina.
