Branka Nađ imala je osam godina kada je, 1974. godine gledala svoju braću kako motorima jurišaju "zidom smrti"! "Pakleni vozači", čuvena pesma grupe "Atomsko sklonište" o braći Jovici i Saši nastala je u Puli 1974. godine. Dok je Bruno Langer smišljao stihove, Branka Nađ, tada osmogodišnja devojčica gledala je svoju braću i rešila da krene njihovim stopama! Nije imala strah, htela je samo da vozi kao i oni.
Na motor je sela dve godine kasnije, a sa njega nije sišla do dana današnjeg. Za 34 godine, koliko dugo ulazi u „bure“, prečnika osam metara, i prkosi gravitaciji, jedina žena vozač u Srbiji na „zidu smrti“ prešla je više od 100.000 kilometara.
Branka Nađ živi u Smederevskoj Palanci. U trošnoj kući, gde sa ćerkom i dvoje unučadi čeka sledeće „turiranje“. Zakazano za kraj septembra baš u ovom mestu.
- Nema više posla ni za nas cirkuske artiste. Polako izumire ova profesija. Prošle godine jedanaest predstava na vašarima, ove samo jedna - kaže Branka.Zlatna vremena za paklene vozače davno su prohujala. Zid smrti porodice Nađ sada uglavnom čami u Aleksincu, zajedno sa motorom koji se sve ređe pali. Ove godine prašinu sa „bureta“ koje je decenijama predstavljalo pravu vašarsku atrakciju, Branka će skinuti samo jednom, kada bude vozila na vašaru u Smederevskoj Palanci.I nije to ništa čudno. Karta za predstavu koju izvodi Branka košta samo 150 dinara, vašari okupljaju sve manje sveta a zakupi su papreni i oprema skupa... Zbog toga što je ovaj posao danas na staklenim nogama, i što će svakog časa nestati kao što gradovi nestaju posle strašnih oluja, Brankino lice se ozarilo kada smo je pitali da nam priča o prošlosti.
Porodica Nađ nije imala adresu stalnog boravka. Otac i četvoro dece živeli su u prikolici kojom su putovali po celoj bivšoj Jugoslaviji. Jednog jutra bi se probudili u Puli, već sledećeg se našli u Ljubljani. Para je, kaže, bilo kao blata. Čergarski život najlepši je period u životu Branke Nađ.- Rođena sam na putu, a život provela na „zidu“, u stalnoj potrazi za novim iskušnjeima, uvežbavajući nove tačke. Vertikalne vožnje motorom bez ruku, stajanje na motoru, razna okretanja u vazduhu - ushićeno priča Branka.Vožnja motorom na „zidu smrti“ je porodični biznis i u familiji Nađ se decenijama prenosila sa kolena na koleno.- Otac je vozio automobil u „buretu“, braća i ja smo nastavili „tragovima njegovih guma“, sinovi moje braće takođe, moja deca... skoro svi smo „pakleni vozači“. I unuci će našim koracima. Nastaviće tradiciju, osim ako ova profesija potpuno ne izumre dok oni ne porastu.Kada je čovek pita da li je sigurna da želi svojim unucima da se bave rizičnom, po život opasnom profesijom, ona odamahne rukom i kaže da je sve stvar vežbe i posvećenosti koju vozač unosi svaki put kada uđe u bure. Branka je za 34 godine imala samo jednu nesreću.
- Prvi put sam sela na taj motor. Gas mu je bio jači, i čim sam ušla u „bure“, on je pobegao iz ruku. Okrenuo se u vazduhu i pao direktno na mene, dok sam bespomoćno ležala na zemlji. Nisam mogla da dišem. Srećom, ljudi koji su se tu zatekli, „rehabilitovali“ su me veštačkim disanjem pa sam se brzo vratila u „meč“ - priseća se jedina preostala dama u ovoj profesiji:
- Čudna je sprava taj motor, dovoljna je jedna sekunda nepažnje i on će pobeći, kontrolu ćete izgubiti, a tada on postaje gospodar vašeg i života drugih vozača koji se u tom trenutku nalaze u „buretu“. Ali, opet, sa druge strane, toliko neodoljiva. Ja ne znam šta bih radila da mi neko zabrani da plešem na „zidu smrti“.Stariji član čuvenog dvojca „paklenih vozača“ Jovica Nađ, koji je čitavog života prkosio smrti, pre nekoliko godina izgbio je bitku sa opakom bolešću. Njegov brat Saša i danas vozi na „zidu smrti“ širom Nemačke.
