NA SVET SE SPUŠTA NOVA GVOZDENA ZAVESA! Vesna Goldsvorti za Kurir: Ne zavidim srpskim političarima

Nebrojeno puta smo poslednjih godina čuli kako je sve više objavljenih knjiga, a sve manje čitalaca. To je možda i tačno. Ali je isto tako tačno i to da je sve manje dobrih knjiga.

Baš zato je pojavljivanje svakog dobrog romana kao što je "Gvozdena zavesa" Vesne Goldsvorti jedan mali praznik za strastvene čitaoce.

Roman ove rođene Beograđanke sa stalnom adresom u Velikoj Britaniji je za kratko vreme proglašen za knjigu meseca u Indipendentu i knjigu dana u Gardijanu, dobio je sjajnu kritiku u Tajmsu, a u Srbiji je ovenčan nagradom "Momo Kapor".

O toj nagradi, romanu i pisanju, o životu u Britaniji i nekadašnjem novinarskom radu na BBC, te o današnjem uzavrelom i podeljenom svetu, Vesna Goldsvorti govori u intervjuu za Kurir.

Vaš roman "Gvozdena zavesa" (izdavač u Srbiji je "Geopoetika") bez sumnje je obavezna literatura u 2022. godini, što - pored sjajnih kritika i nagrade - pokazuje i činjenica da je u mnogim beogradskim knjižarama već rasprodat. Kako se nosite sa ovakvim uspehom? Je li uopšte teško napisati dobar roman?

- Pisanje je uživanje, pa ipak svaki roman od ideje do konačne verzije pređe težak put. Uz poslovne i porodične obaveze uzme mi bar dve-tri godine. A kada predam rukopis i mislim da je stvar gotova, tek onda nastane posao koji traje mesecima. Tu su korekture, saradnja s prevodiocima, publicitet koji od pisca zahteva stotinu kratkih tekstova. Često pomislite: "Što mi je ovo trebalo?" Zar ne bi bilo lepše uz čašu vina i dobro društvo, negde pored Temze? Ali ja sam loše društvo i sama sebi kada ne pišem. Uspeh tu nije presudan, mada mi prija kada vidim izloge pune svojih knjiga. Znam i da je sve to lutrija. Ima na stotine odličnih romana koji izađu a da ih niko ne primeti.

Šta je za vas Momo Kapor, čije ime novi nagrada koju ste prošlog meseca primili u Beogradu?

- Pisci koji rade između dve kulture uvek su u opasnosti da ih zaborave i jedna i druga. Nagrada "Momo Kapor" je prvo priznanje koje dobijam u svojoj rodnoj zemlji. To mi znači. Momo Kapor je pisac koga sam čitala kao gimnazijalka. Iako ga nisam nikada srela, postoji između nas simpatična porodična veza. Njegov stric Mirko upoznao je moga dedu Petra s mojom bakom Zorkom pre skoro sto godina.

Da li ste ovim romanom želeli, pre svega, da srušite ili da preispitate neke od mitova kojima ljudi robuju? Da li vam smeta kada neko idealizuje sve što je zapadno?

- Čitav moj književni rad, još od knjige "Izmišljanje Ruritanije", posvećen je mitovima o Istoku i Zapadu. U toj knjizi sam analizirala bukvalno na stotine romana i filmova o "primitivnom", "divljem Balkanu": to su stereotipi koji su nama dosta naškodili. U "Gvozdenoj zavesi" predmet pažnje su iluzije koje smo o Zapadu imali pre 1989. a koje mnogi gaje i danas, ali roman ne idealizuje države na istočnoj strani Evrope iz kojih se očajnički bežalo, ako se moglo. Jugoslavija ipak nije bila jedna od njih.

Koliko je velika odgovornost biti prva srpska književnica koja je primljena u prestižno britansko Kraljevsko književno društvo? Kako se postaje član, da objasnimo za one koji ne znaju?

- To je velika čast, u smislu da članstvo već dva veka okuplja vodeća književna imena, a moj potpis Bajronovim perom ostaje zauvek na tom spisku. Čitav proces je tajni. Prvo treba da vas dvoje članova društva predloži. Od njih se zatim traži obrazloženje o vašem radu koje se stavlja na takođe tajno glasanje. Osećam odgovornost kako prema tim neznanim predlagačima i samoj instituciji, tako i kao pisac koji posreduje između dve kulture čiji su pogledi na svet često oprečni.

Od osamdesetih živite u Londonu, radili ste kao novinar na BBC, danas predajete na fakultetu... Koliko vam je bilo teško da menjate negativnu sliku koja je, od ratnih devedesetih godina, o Srbiji vladala na Zapadu?

- Nije mi bilo lako, ali drugačije ne bih mogla. Istovremeno nikada nisam pravdala sve što Srbija radi. To je zadatak srpske diplomatije, a ne moj. Mene su zanimale prvenstveno istorijske predrasude koje su postojale i pre devedesetih, koje su možda više kulturne a ne političke, a koje su ipak uticale na britansku sliku o devedesetim. Pisala sam ponešto i o srpskim predrasudama o Britancima. One imaju manje praktičnih posledica, ali i tu ima šta da se kaže.

Radite kao redovni profesor na univerzitetima u Ekseteru i Istočnoj Angliji. Najvažnija lekcija/savet studentima je...?

- Dok sam predavala englesku književnost, bilo mi je važno da im ukažem na čari prevedene književnosti. Na engleskom se piše svuda, od Kanade do Novog Zelanda, pa oni često nemaju potrebu da traže dalje. Misle da je prevod nešto drugorazredno. Otkad predajem kreativno pisanje, najteže mi je pak da održim ravnotežu između snova o uspehu i malih šansi da se od pisanja živi. Ne valja ni kada se talentovani lako obeshrabre i odustanu, ni kada sanjaju da će, kao autorka "Harija Potera", biti književni milijarderi.

Živimo u duboko podeljenom svetu, slušamo kako svet više nikada neće biti isti... Čeka li nas možda opet neka nova gvozdena zavesa?

- Ne da čeka, nego se ta zavesa već spušta, istočnije nego ona prethodna. Samo se nadam da neće tresnuti na Srbiju, gde je narod duboko podeljen zbog svega što se dešavalo devedesetih. Ne zavidim srpskim političarima. U Britaniji je bilo slično kad se glasalo za bregzit i trauma tih podela još traje. Mnogi moji prijatelji koji su bili za ostanak u evropskoj zajednici, a na univerzitetima je to ogromna većina, nisu hteli više ni da razgovaraju sa onima koji su glasali za izlazak. Dejvidu Kameronu mnogi još nisu oprostili što je uopšte raspisao taj referendum.

O britanskoj princezi Dajani

Među prvima na svetu sam objavila vest o smrti

Zanimljivo je da ste na dva načina povezani s britanskom princezom Dajanom - jedan je iz života, drugi iz profesionalne karijere...

- Oh, povezanost je prejaka reč. Rođene smo istog dana i godine. Viđala sam je ponekad na ulicama Londona, slučajno. Poslednji put je to bilo mesec dana pred njenu smrt, na pešačkom prelazu ispred BBC. Išla mi je u susret, sama, bez telohranitelja. To je kao neki trenutak iz filma, jer se desilo da sam radila noćnu smenu kada su počeli da stižu izveštaji da je teško povređena u pariskom podvožnjaku. U zoru sam među prvima na svetu objavila vest o njenoj smrti. Zabeležila sam to u memoarskoj knjizi "Černobiljske jagode", možda samo zato što sam je pisala bolujući od raka, verujući da sam i sama pod senkom smrti.

(Kurir.rs/Boban Karović)

Bonus video: