Rada Đurić, bez koje ne može da se zamisli „Beogradska hronika“ na RTS, zbog prirode posla svakodnevno je u kontaktu s ljudima koji rade u gradskim komunalnim službama.Iz tog razloga, u susret prvomajskim praznicima, sa Đurićevom smo obišli vatrogasnu službu čiji su pripadnici rado pristali da se fotografišu s njihovom omiljenom voditeljkom.- Čudno je to kako se ljudi u poslu nađu iako su im zanimanja potpuno različita. Ako jedna emisija najviše liči na Javni servis ,onda je to „Beogradska hronika“. Tako mu mi dođemo kao neka kontrola javnih službi. U tom poslu vatrogasci su nesporni. Lako je voleti i poštovati njihov rad i hrabrost. Tu nema afera, kalkulacije, korupcije. Tu je sve jasno: gde gori, gasi, gde je poplava ili sneg, spasavaj. I svuda su prvi. Baš kao i mi.
Slavite li 1. maj?- Nedavno sam rešila da slavim sve. Tako prkosim i vremenu, a stižu i godine, ne sme se ništa propustiti. Šalu na stranu, nemam naviku da slavim Prvi maj. U mom poslu ne postoje praznici. Navikne se čovek s vremenom. Uostalom, šta znači slaviti 1. maj? S obzirom na to koliko ljudi nema posao, pod kakvim uslovima rade, koliko je onih kojima se duguju plate, malo je neprimereno govoriti o proslavi Praznika rada. Valjda nam je to ostalo iz vremena socijalizma.Koji posao vam je bio prvi?- Imala sam 16 godina kada je u Lazarevcu počeo da radi radio. Mi smo tada bili srednjoškolci, članovi amaterskog pozorišta, pa je valjda bilo logično da se okupimo oko emisije „Omladinski studio“. Dobro smo mi to radili i odlično zabavljali. To je trajalo do kraja srednje škole.
Kada ste zaradili prvi honorar?- Na radiju sam radila volonterski, a na prvoj godini fakulteta, na zimskom raspustu, pozvali su me da zamenjujem kolege koje su dobile grip. Radila sam mesec dana i dobila prvi honorar.Kada ste prvi put pomislili da ste se „zarazili“ novinarstvom?- Tada. Radio je bio početak. Ipak, mislim da sam se ozbiljno inficirala tek kada sam počela da radim na televiziji. Slika, reč, poruka, sudbine običnih ljudi, mogućnost da se nešto promeni, svaki dan drugačiji, neobične, teške ili zadivljujuće ljudske sudbine. Sve vas to neprimetno uvuče u jedan poseban svet, još ukoliko nešto i pomerite, učinite makar nečiji život boljim, taj svet postaje realan i vi pomislite da novinarstvo zaista mora, treba i može da promeni svet.IVAN ERCEGOVČEVIĆ
