Nakon što ju je publika upoznala kao tinejdžerku u filmu „Klip“, Isidora Simijonović (22) jedno je od novih lica u drugoj sezoni serije „Ubice mog oca“. Studentkinja četvrte godine glume u klasi Mirjane Karanović govori za Kurir u novoj ulozi i predrasudama s kojima se sreće.
O vašem liku u seriji „Ubice mog oca“ znamo samo da je to misteriozna žena. Šta nam još možete otkriti?
- Veoma mi je teško da govorim o tome pre nego što bude bilo prilike da pogledate seriju. Reč je o jednoj pre svega uzbudljivoj ulozi koja je tražila opsežne pripreme, tako da sam morala da postignem najbolju moguću fizičku formu. Ruža jeste poprilično intrigantna, za početak i meni na papiru. Trebalo mi je malo hrabrosti da dokučim tajne njene prošlosti kako bih bila spremna da razumem njen sadašnji život. Srećom, imala sam svu pomoć i podršku autorskog tima.
Da li ste snimili svoje scene?
- Nisam sve, ostalo je još posla. Do septembra bi trebalo da završim ostatak. Ekipa je zaista sjajna. Mnoge od njih znam i odranije, neke sam upoznala sada. To su sve najbolji profesionalci, tako da ne bih želela da bilo koga posebno izdvojim.
Debitovali ste u „Klipu“. S obzirom na veliki uspeh tog ostvarenja, može li se reći da je bilo pametno rizikovati ulogom u filmu erotskog sadržaja? Koliko vas je prihvatanje da igrate Jasnu na neki način odredilo kao glumicu?
- Zahvaljujući radu s Majom Miloš naučila sam neke stvari koje ću zauvek primenjivati na nove glumačke zadatke. Za mene je to izuzetno važno iskustvo, ne samo glumačko već i ljudsko, jer je taj film jedna duboka i kompleksna slika naše stvarnosti, a ne neko plitko delo erotskog sadržaja. Naravno da sve to nije jednostavno odigrati kada ste tako mladi, srećom, tokom snimanja, a i kasnijeg bogatog festivalskog života filma, svuda sam nailazila na podršku.
Možete li da se napravite poređenje između lika Ruže i Jasne? Koliko se Isidora promenila za ovih pet godina?
- Za mene je možda i najveća draž ovog zanimanja upravo u tome što ne znaš kakav te zadatak sutra čeka, na koja pitanja ćeš morati da pronađeš odgovor, koga ćeš morati da razumeš i razotkriješ. Nijedno zanimanje sa sobom ne nosi takav izazov. Samim tim rad na sebi nikada ne prestaje, već postaje neminovan.
Glumci kažu da se o glumi malo toga može naučiti na Akademiji. Šta ste vi naučili?
- Mnogo toga, ali najzahvalnija sam na onim saznanjima koja ne mogu do kraja da se formulišu. Onim što razumeš usput, spontano, pa tek kasnije zapravo shvatiš da si shvatio. Koliko je važna preciznost, istrajnost, hrabrost, pa i nesigurnost koju nekad moraš da pobediš. Nikad ja neću moći isto kao Mirjana Karanović, to nije ni poenta, niti je moguće. Moje je da pokušam da uložim najmanje onoliko energije u svoj rad koliko ona uloži da nama pomogne pri realizaciji nekog zadatka.
Ljubomir Radanov
Uspešna u pozorištu
ZA GLUMCA JE SREĆA KAD RADI
Igrate u nekoliko predstava, nadate li se zaposlenju u nekom pozorištu?
- Student sam još godinu dana. I volim da naglasim tu umirujuću činjenicu, jer onda bolje vidim pozitivne strane situacije u kojoj se trenutno nalazim. Mi smo sa predstavom „Jami distrikt“ već obišli razne gradove širom regiona. Dakle, putovali smo i radili ono u šta verujemo, to za mene jeste sreća.
