Smiljana Nedić, mlada glumica iz Republike Srpske, za nekih mesec dana zablistaće u ulozi Zone Zamfirove u istoimenoj predstavi Srpskog pozorišta u Čikagu.
Ova lepotica je, inače, sa svega 23 godine odlučila da iz korena promeni život i otisne se preko bare, gde pokušava da ostvari snove. Dok se zavesa ne digne, Smiljana vredno radi preko dana u jednom restoranu gde zarađuje za život, a onda noću žuri na probe.
Ona priznaje da jeste teško, ali - ništa nije nemoguće kada čovek ima cilj.
Otkud gluma... ? Ko su ti bili uzori, koje si filmove i serije gledala, zbog kojih si glumaca i glumica poželela da i ti postaneš to isto?
"Ljubav prema glumi se rodila još u detinjstvu. Sećam se kako sam po kući i u društvu oponašala razne likove i uživala u tome. Još kao mala sam se priključila dramskoj sekciji, a prvu ulogu sam dobila sa 6 godina, glumila sam advokata u 'Ožalošćenoj porodici'. I bila sam presrećna. Što se tiče filmova i serija, u mlađim danima sam volela da gledam tinejdžerske filmove i serije, strane i domaće, ali vremenom su se moja interesovanja proširila i na ozbiljnije žanrove. Što se uzora tiče, poštujem naše velikane, sa kojima bih volela da sarađujem. Na žalost, sa jednim od onih koje sam najviše cenila nikada neću biti u prilici da glumim. To je pokojni Nebojša Glogovac", ispričala je za Serbian Times Smiljana.
Završila si Akademiju u klasi Ljiljane Blagojević. Da li si pre nego što si postala njena štićenica gledala Ljilju u pozorištu, na TV, filmu, koje su ti njene uloge ostale u pamćenju? Kako je bilo glumački stasavati pored velike glumice, šta si upamtila sa njenih predavanja... ?
"Da, ponosno mogu da kazem da sam završila Akademiju u klasi Ljiljane Blagojević. Nisam je gledala u pozorištu, gledala sam filmove u kojima je glumila još dok nisam ni slutila da ću jednog dana biti njena učenica. Kad sam je upoznala bila sam toliko fascinirana da sam kopala i rukama i nogama dok nisam pronašla i odgledala sve, ali baš sve filmove u kojima je glumila. Svaka njena uloga je malo čudo. Za glumu je zaista potreban talenat, sposobnost, profesionalnost a ona ima i mnogo više od toga. Da je ne poznajem, posle pogledanog filma 'Nož' i serije 'Budva na pjenu od mora' nikada ne bih pogodila da se iza uloga Rabije i Nađe krije ista osoba. Ta njena sposobnost za transformaciju je neverovatna, uz sve ostale vrline. Sto se tiče mog glumačkog stasavanja, u početku sam bila strašan tremaroš, posle sam se malo opustila. Mada, pred Ljiljom sam do kraja studija uvek imala tremu. Ona nije bila samo naš profesor, nego i vodič kroz život. Osim što je veliki glumac, još je veći čovek."
Često si igrala klasike, ali i Nušićeve drame... Koja ti je omiljena drama a koja uloga? Je li komedija tvoj omiljeni žanr?
"Teško je izdvojiti neku kao omiljenu, jer se u svaku ulogu uživim toliko da mi svaka prija i ispunjava me. Komedija nije moj omiljeni žanr, ali volim da kod ljudi izazivam smeh."
Kako se desila Zona, kako si dobila ulogu u predstavi?
"Pa desilo se tako što je Ljilja Blagojevi dolazila u Čikago i znajući da sam i ja tamo, javila mi se. Tom prilikom me je upoznala sa Slavicom (Petrović, prim.aut), rediteljkom predstave 'Zona Zamfirova'. Posle par dana Slavica me je pozvala da se pridružim Srpskom pozorištu u Čikagu. Tako je i bilo, da bih na moju neviđenu sreću uskoro dobila glavnu ulogu u predstavi."
Jesi li gledala film "Zona zamfirova" i ko je na tebe ostavio najjači utisak?
"Naravno da sam gledala film. To je, kako kažu, i najgledaniji srpski film svih vremena. Najjači utisak na mene su ostavili Zona i Mane, njihova istrajnost i naravno ljubav koja pobjeđuje sve razlike među njima."
Kao ispitnu predstava izabrala si Crnčevićevu "Devojku sa tri oca", tumačila si Anu. Otkud taj izbor?
"Sećam se da sam na TV gledala dramu 'Devojka sa tri oca' i da me je oduševila naša pokojna velikanka Ružica Sokić, koja je igrala glavnu ulogu. Ana je djevojka koja je imala težak život a koja je svojom neiskvarenošću i pomalo nespretnošću uspjela da se izbori sa životnim nedaćama. Volim takve ljude, borbene i istrajne u svojim odlukama, pa sam tako i odabrala tu ulogu za ispitnu."
Iako mlađe generacije uglavnom gravitiraju modernim rolama stiče se utisak da ti preferiraš klasike I role običnih devojaka iz naroda, da se lako pronalaziš u tim ulogama? Koliko je teško u modernim vremenima glumiti neke klasične likove?
"Pa, smatram da svako ko želi da uspije u glumačkom svijetu mora biti spreman i na klasične role, odnosno role običnih djevojaka. Ali mora biti spreman i da glumi, kako bih ja to nazvala, 'izopačenu osobu'. Ne modernu, jer ja dobar deo onoga što se danas smatra modernim ponašanjem i razmišljanjem doživljavam kao izopačeno. Odrasla sam u patrijarhalnoj sredini i meni svakako prijaju uloge klasičnih, običnih djevojaka. Ali ne smatram to nečim što apriori nije moderno, ponosna sam na takve uloge. Moderno vreme ne isključuje obične djevojke. Klasika i 'običnost' nikada ne izlaze iz mode."
Kojoj si tehnici i školi glume sklona, preferiraš li Stanislavskog, nekog drugog teoretičara ili ideš nekim svojim putem?
"Stanislavski je svakako imao veliki uticaj na razvoj metodske glume, ali ja polazim od sebe i uloge koju tumačim. Postavljam sebe na mjesto lika koji glumim, pre nego što krenem da učim tekst razmišljam kako bih se osjećala da sam na njenom/njegovom mjestu, da mi se zaista to dešava, pokušavam da se uživim u ulogu, da je doživim na pravi način i donekle prilagodim svom karakteru."
Kad i kako si odlučila da dođeš u Ameriku, sa kojom idejom i ciljem?
"Ovde sam od 2017. godine. Došla sam preko agencije za posao. Cilj mi je bio da radim i da obiđem i vidim sveta što više mogu. Amerika je prelepa zemlja, zavolela sam život ovde i s obzirom da sam sada ponovo počela da glumim, sve ovo doživljavam kao još jedan korak ka ostvarenju mojih snova. Nadam se da ću vremenom uspeti da obiđem celu Ameriku."
Jesi li se privikla na život ovde, kako zarađuješ za život, sa kim se družiš, kako provodiš vreme... ?
"Osim pozorišta radim i u jednom restoranu, imam dosta drugara i mogu reći da sam ispunjena. Ipak, nedostaje mi porodica, krv nije voda."
Srbi se u ovom gradu najviše bave kamionima i kafanama... kako ti planiraš da preživiš? Da li ćeš pokušati da ostvariš glumačku karijeru, možda dosegneš Brodvej ili Holivud?
"Poznajem mnogo Srba koji se bave različitim poslovima ovde u Americi i veoma su uspešni. Ovo je zemlja šansi. Za većinu ovih koji rade u kafićima ili sa kamionima to predstavlja prvu stepenicu na putu ka snovima. Svaki posao koji se radi na pošten način je svakako za ponos, bez obzira. Svakako da bih i ja voljela da se oprobam u glumačkim vodama. Ko zna, možda i Holivud jednog dana. Trudiću se. Ali prvo da vidimo kako će proći Zona Zamfirova."
Većina naših glumaca pokuša prvo da se dokaže na "domaćem terenu". Kako to da nisi izabrala Beograd, Sarajevo, već si krenula na tako dug i neizvestan put?
"Još kao student dobila sam priliku da sa kolegama sa klase glumim u našoj poznatoj seriji 'Vojna akademija', koja se snimala u Beogradu. To je bilo lepo iskustvo i verovatno bih nastavila da se bavim glumom u Beogradu da sam ostala tamo. Ali me put odveo dalje. Ovde sam došla da radim i putujem, nisam ni sanjala da ću nastaviti sa glumom, koja je moj životni san. Nikad ne znamo šta nas čeka na neizvesnom putu ako ne odlučimo krenuti njim."
Mnogi glumci koji su se oprobali preko bare kažu da je jezička barijera veliki problem. Kako tebi to izgleda posle dve godine u Americi?
"Najveće barijere koje čovek može da ima su one u glavi. Na prvom mestu strah. Bitno je da čovek sruši te barijere i da se trudi. Čak i ako doživi neuspeh mora da nastavi da se bori. Naravno da jezička barijera postoji kada gradiš karijeru u inostranstvu, ali to su prepreke koje se uz jaku volju i trud mogu preći. Uostalom, to što sam u inostranstvu ne znači da u budućnosti neću sarađivati i sa našim glumcima i režiserima."
Rođena si 1994. godine, usred rata u Bosni. Koliko te je život na balkanskom buretu baruta obeležio i imao uticaja na tebe, iako si bila još sasvim mala...
"Da, rođena sam u zaista teškom periodu. Moja porodica je iz Zenice izbegla prvo u Sepak, a ja sam rođena u Loznici, gde je bilo najbliže porodilište. Moja sreća u nesreći je bila ta što sam tada bila sasvim mala i ne sećam se tih sukoba i stresova koje sam proživela zajedno sa mojom porodicom. Ali svakako je ostavilo trag na mene, jer sam detinjstvo kojeg se sećam uglavnom sam provela seleći se iz jedne kuće u drugu, ukupno 9 puta dok se konačno nismo skrasili u Janji i ponovo našli svoj mir. Tu sam odrasla i brzo shvatila da život nije lak, da postoje dobri i loši ljudi i da je veoma važno da imaš porodicu uz sebe i kad je teško i kada nije, da je ona svetinja. U Janji gde sam se školovala deca Srbi i Bošnjaci su odrastali zajedno, i družila se bez obzira na sve što se dešavalo pre toga. I dan danas imam drugarice i prijatelje drugih nacionalnosti. Smatram da se ljudi dele na dobre i loše. I nikako drugačije."
Kurir.rs/SerbianTimes/Foto: Instagram screenshot
NE PROPUSTITE
