Slikarka i voditeljka Biljana Vilimon otvorila je dušu i iskreno ispričala sve o najtežim trenucima u životu, kada je izgubila brata, a za ćerku Aleksandru nije pitala dve godine.
"Odnos majka-ćerka jako je delikatan, pogotovu ovaj jer sam Aleksandru u jednom trenutku smestila kod mojih roditelja, tada je imala nepunih devet godina. To nije bio lak izbor, naročito što sam se tada razvodila. Ona je živela s bakom i dekom, bez majke i oca. Nije mi bilo svejedno. To je bilo kada je moj brat umro, a ja sam uglavnom bila u Palmotićevoj. Nisam želela da me gleda na apurinima, poluuspavanu, na terapijama. Poslednje čega se sećam jeste kako sam Aleksandru ranije držala, ruka joj je bila plava od mog stiska, jer sam bila najposesivnija majka koja postoji. Onda sam je poslednjim atomima snage gurnula kod mojih i tek posle dve godine sam pitala za nju. Tada mi je psihijatar rekao: "Ti napreduješ". Ta me je rečenica trgla. Tek tada sam krajičkom svesti shvatila da sam bila odlepila. Kao da sam imala totalnu amneziju. I tek kada sam se pribrala, kada sam se vratila sebi, počela da se bavim karijerom, a kada sam želela da se vratim, ona je već bila u pubertetu, imala je 12-13 godina. Moji mama i tata su vrlo lepo balansirali u toj situaciji. Nisam navaljivala, jer Aleksandra tada nije mogla da shvati moj problem. Samo sam htela da u nekom trenutku ukapira da sam tu, bez velikih objašnjena i opravdanja. A nisam ni znala zbog čega bih se pravdala: iz mog ugla bila sam u pravu, iz njenog gledano pogrešila sam. Kada je odrasla zahvaljujući mojim roditeljima, shvatila je sve te stvari i složila kockice. Bez ikakvog objašnjavanja nastavile smo tamo gde je trebalo da budemo svih tih godina. Sada verovatno kroz njene kćerke, moje unuke Dunju i Zoju, nadoknađujem taj neki period koji mi je sa Aleksandrom bio uskraćen. Kada radiš stvari iskreno, onda se sve vrati na lep način. Aleksandra je danas moj najveći prijatelj, a i ja njen".
Kurir.rs/Glorija/Foto Printscreen
NE PROPUSTITE
