Poznati bubnjar Dragoljub Đuričić je preminuo u Beogradu od posledica korona virusa.
Tokom svoje bogate karijere davao je zanimljive intervjue, a ovo je jedan od njih.
Dragoljub Đuričić, bubnjar čiji je ritam pratio mnoge slavne muzičare sa ovih prostora,govori o svom detinjstvu u zabačenom crnogorskom selu, ljubavi prema muzici i prvim koracima u karijeri i otkriva kako je mogao ostvariti svetsku karijeru, ali je odbio.
Rođeni ste u Kobiljem Dolu, u mestu Cuce, u Crnoj Gori. Kako je izgledalo vaše detinjstvo?
“Rođen sam na Cetinju, moja majka je radila nekoliko godina u Cucama, pa sam posle rođenja bio tamo, vrlo se malo toga sećam. To su neka sasvim druga vremena, tada se u teškim uslovima stvarala zemlja zvana Jugoslavija. Sećam se da mi je majka kao poslasticu kupovala karamele na komad i to jednu za sedam dana, a nekada i za mesec”.
Od malih nogu opredijelili ste se za palice i bubnjeve. Na koji način ste izabrali ovaj instrument? Šta vas je podstaklo na to?
“Kao dete sam bio okrenut sportu, to su vremena kada je retko ko imao radio, a kamoli… Počeo sam da se interesujem za muziku tek sa 15 godina, što je za današnje vreme već prekasno”.
Niste primljeni u muzičku školu u Dubrovniku jer su smatrali da ste antitalenat, a dokazali ste suprotno. Kako danas gledate na to?
“Ko zna, možda su oni bili u pravu, možda i jesam antitalenat. (Smeh). Ali, moja ljubav prema muzici radila za mene i zato sam danas to što jesam. Nisam ni sanjao da će se dogoditi bilo šta, ali nisam odustajao”.
Kada ste svirali prvi put na pravom instrumentu?
“Sada ne znam da li sam tada smirivao sopstvenu postpubertetsku nervozu, ali sam uvijek bio prvi u svemu, pa sam tako za ručkom uvek prvi pojeo supu i kašikom udarao po stolu, tanjiru, sve dok ne dođe glavno jelo…”
Koliko godina ste imali kad ste dobili prve bubnjeve?
“Prve bubnjeve sam video sa 16 godina, a sa 17 sam ih sam kupio. Sećam se da sam radio razne poslove, štedeo i na kraju kupio polovne Hollywood bubnjeve”.
Čovek ste bez ijednog poroka, slavan, uspešan. Da li muzika koju svirate određuje ritam vašeg života, ili, pak, vi birate ritam vaše muzike u zavisnosti od raspoloženja?
“To je uzročno-posledična veza. Mislim da je ono što sviram posledica mog života”. Herceg Novi vam je drugi dom, vrlo često ste tamo. Šta vas ka gradu mora, zidina i kula posebno privlači?
“Otac mi je živ, gazi 98. godinu, pa kada god odem mislim da je zadnji put. Volim Herceg Novi i koliko god da sam ovde, nikada se nisam osećao drugačije nego kao Novljanin”.
Da li je bilo prepreka na putu koje ste samo zahvaljujući svojoj ogromnoj želji prevazišli?
“Kad čovek nešto voli, kada se tome preda, onda su prepreke smešne i sastavni deo života. Naravno, lako je o tome pričati kada se preskoče”.
Koja je bila prva grupa sa kojom ste probili led kada su u pitanju javni nastupi?
“To je grupa koja je imala jedan jedini nastup, zvala se The End”.
Poznati ste kao bubnjar bendova YU grupa, Leb i sol i Kerber, kao član pratećih bendova Zdravka Čolića i Đorđa Balaševića, kao i po svom solo radu. Kakav je osjećaj svirati pojedinačno sa svima? Da li je bolje svirati solo?
“To su dve različite stvari, skoro je neverovatno koliko je različito. Skoro nikada nisam uspeo da odsviram dan za danom dobro te dve vrste koncerta. Jedan je uvek patio, najčešće onaj koj je bio drugi po redu”.
Trebalo je da ostanete u Londonu 1979. i da svirate sa grupom Straith Eight. Zbog čega ste odustali?
“Pojavio se pank, pozvali su me Straight Eight, koji su kasnije postali jako poznati. Nisu mi se dopali, mada tada nisam shvatao pank. Doduše, ni do danas ga nisam shvatio toliko da bih mu se predao, uz veliko istorijsko uvažavanje te pojave”.
(Kurir.rs/A.M./Cdm.me)
BONUS VIDEO:
NE PROPUSTITE
