(VIDEO) TELO MU UMIRE, A UM SVESTAN: Udala se za njega, a znala je da mu telo propada!

Bolest je takva da s vremenom bolesniku slabe mišići, postaju nesposobni samostalno da se kreću, gutaju, govorei i na kraju da dišu.

Poslednje dane života bolesnici provode u teškoj patnji - potpuno su paralizovani, a mozak im i dalje normalno radi i shvataju sve što se oko njih događa.

Ovo je ispovest Houp Dezember iz Amerike, žene koja se udala za svojeg muškarca iako je znala da je oboleo od te užasne bolesti i da će do kraja njegovog života morati da brine o njemu.

Ona je dokaz da prava i nesebična ljubav na ovom svetu postoji.

"Stiv je imao 28 godina kad su mu 2011. godine dijagnostifikovali ALS, a ovako je sve počelo. Upoznali smo se oko četiri godine pre nego što smo počeli da izlazimo, ali naša veza je počela tek pošto smo se sreli dok sam bila napolju s prijateljima. On je bio tako šarmantan, ljubazan i sladak. Još je veoma šarmantan. Te noći je sedeo sat vremena i slušao moje jadikovke za bivšim. Nije mi sudio niti me ismavao kao naši prijatelji. Ta pomalo nezgodna noć pretvorila se u prekrasan početak naše veze.

Određeni simptomi počeli su da se pojavljuju dve godine pre dijagnoze, ali doktori nisu shvatili da je to ALS. Stiv je godinama igrao hokej i imao je slomljenu kost i oštećene nerve pa su ga doktori uveravali da bolove ima zbog toga. Bolest se proširila na nogu, ali doktori su bili uvereni kako probleme uzrokuje metalna pločica koja mu je davno ugrađena u stopalo. Tek kad je počeo da pada, uradili su ozbiljnije testove i postavili dijagnozu.

Bilo je to 9. avgusta 2011. godine. Tada smo bili u vezi tek četiri meseca. Saznanje da boluje od te strašne bolesti bilo je užasno. Drugi dan mi je rekao: "Ne moraš da ostaneš sa mnom, pa čula si doktore, biće sve teže, gubiću kontrolu. Ako želiš da odeš, to je u redu…". Ja sam automatski odgovorila: "Ne idem ja nikuda”. Bilo je to prvi put da smo razgovarali o braku.

Nekoliko dana kasnije šetali smo uz reku, zaustavili smo se na našem mestu i on me pitao: "Znam da si rekla kako ćeš zauvek biti sa mnom. Ako to zaista misliš, hoćeš li se udati za mene?”. Pristala sam. Nisam nimalo oklevala. Većina mojih prijatelja i porodica su bili uvereni da sam luda što se udajem, da je to prerano, ali kad sam im objasnila da sam sigurna u svoju odluku i da je on pravi muškarac za mene, nisu više postavljali pitanja.

Venčali smo se dva meseca kasnije, a od prijatelja smo na dar dobili medeni mesec na privatnom ostrvu. U to vreme Stiv je i dalje hodao, iako mu je trebalo pomoć. Oboje smo tada bili nekako naivni i nismo verovali mislili da će bolest toliko brzo napredovati.

Stiv je počeo mnogo češće da pada i bilo mu je teško pomiriti se s time da će završiti u kolicima. Pet meseci posle našeg venčanja bio je u invalidskim kolicima stalno, bez njih nije mogao nikud. Bio je i tvrdoglav što se tiče lekova protiv bolova, nije ih uzimao, ali nekako sam ga uverila da mora jer previše pati. Morala sam ga prisiljavati i da ustane iz kreveta jer je to dobro za njegova pluća.

Iako je stalno bio u invalidskim kolicima, počeli smo putovati po Americi. Novu godinu smo dočekali u Njujorku, a u sećanju će nam zauvek ostati i muzički festival na Floridi 2013. Bio je to naš prvi "dance party”. Tada je još mogao sam da pokreće invalidska kolica pa smo plesali. Stalno smo plesali, koliko god nam dan bio loš. To mu je uvek izvlačilo osmeh na lice. Život je dar i svaki dan treba biti poseban. Mnogo hala svima na podršci, ljubavi i molitvama", piše Houp.

Steve je danas jako mršav i uglavnom prikovan za krevet. Houp je stalno uz njega i pokušava da mu olakša i ulepša svaki trenutak života.

Ipak, sjaj iz njegovih očiju kao da je nestao. Iako ima osmeh na licu, oči otkrivaju koliko pati.

24satahr

Kurir