Naime, jedna novinarka je saznla da nosi bolesno dete, zbog čega je donela odluku da abortira u 20. nedelji.
Ovo je njena ispovest:
"Otkad mogu razmišljati, smatram se liberalnom osobom. No, nakon što sam se udala i prvi put ostala trudna, ni na kraj pameti mi nije bilo da ću se ikad morati odlučiti na pobačaj. Očajnički sam želela roditi dete. Mom je suprugu i meni trebalo oko šest meseci pre nego sam ostala trudna sa svojom ćerkicom, ali je trebalo i samo nekoliko trenutaka da saznam kako ona nikada neće živeti.
Saznali smo to na pola moje trudnoće, na rutinskom ultrazvuku u 20. nedelji. Svrha ultrazvuka je da izmeri veličinu deteta, a i mi, s pomoću njega uverimo da se dete normalno razvija. A za neke roditelje služi i tome da prvi put saznaju pol svog deteta.
Mi smo već znali da nosim devojčicu i već sam napravila mnoštvo preporučenih testova kako bismo se uverili da je moje dete zdravo. Danas postoji veliki broj testova i jednostavno smo ih sve hteli iskoristiti kako bismo mogli biti potpuno mirni – a to što sam saznala da ćemo dobiti devojčicu bio je samo plus. Od testova sam napravila gotovo sve; odlazila sam na ultrazvuk svake četiri nedelje sam redovno radila nalaze krvi kako bismo isključili mogućnost bilo kakve hormonsomske abnormalnosti ili problema u razvoju deteta. Svaki je nalaz bio negativan, zbog čega sam bila uverena kako nemam razloga za brigu, dok smo odlazili na redovni ultrazvuk u 20. nedelji trudnoće.
No, nisam bila sam u prau. Evelin, kojoj smo već dali i ime, bila je mnogo manja nego što je to uobičajeno u 20. nedelji trudnoće. Lekar za rizične trudnoće došao je da pogleda što se događa i rekao nam da Evelin ima smrtonosan oblik koštane displazije, što je medicinski termin za patuljasti rast. Pokušavali smo shvatiti što to zapravo znači i koliko je stanje zaista ozbiljno. Lekar nam je objasnio kako veruje da stanje našeg deteta nije kompatibilno sa životom…Njegove reči ostale su vazduhu. Nismo razumeli kako se to moglo dogoditi. Pre nekoliko nedelja sve je bilo u redu. Upravo smo joj kupili kolevku. Ovo mora biti neka velika greška.Bili smo shrkani i odlučili smo potražiti drugo mišljenje stručnjaka u svetski poznatoj dečjoj bolnici koja se nalazi samo sat vremena vožnje od našeg mesta. Nakon osam sati naprednih testova i pregleda, specijalisti su nam kako Evelin ima poremećaj pod nazivom tanatoforična displazija (TD). TD je izuzetno retka, spontana genetička mutacija, koja se obično manifestuje na sredini trudnoće, koji su krucijalni za razvoj fetusa.
S obzirom na to da bebe ne mogu preživeti tanatoforičnu displaziju, ne postoji njen recesivni gen koji se može preneti, zbog čega je se smatra retkim ‘dobitkom’ na ‘genetskoj lutriji’. Tek jednom detetu na njih 50 hiljada dijagnosticirana je tanatoforična displazija, a naša je devojčica nekim slučajem bila upravo to ‘jedno dete’.Ovaj poremećaj karakterizuju nepravilni i skraćeni udovi i prsa koja su previše mala da bi se unutar njih mogla razviti pluća. Evelin je imala baš svaki od tih simptoma, a bez mogućnost da joj se pluća razviju, nikada ne bi bila sposobna samostalno disati. Dali su nam nekoliko opcija i poslali nas kući, kako bismo u miru mogli oplakati porodicu koju smo mislili da stvaramo…A opcije su bile prilično sumorne. Mogla sam nastaviti trudnoću i videti hoće li Evelin uopšte izdržati do kraja. Kad bi izdržala, verovatno bi živela svega nekoliko sati ili, u najboljem slučaju, nekoliko dana. Druga je opcija bila prekinuti trudnoću pobačajem i poštedeti Evelin bilo kakve potencijalne patnje s kojom bi se mogla susresti. S obzirom na to da njeno stanje nije bilo samo smrtonosno, već joj je moglo uzrokovati i nezamislive bolove kad bi se razvijala u meni, suprug i ja doneli bolnu odluku da ću prekinuti trudnoću.Dani nakon dijagnoze i nakon što sam odlučila prekinuti trudnoću bili su bolni i nestvarni. Gotovo uopšte nisam jela ni spavala i celo vreme sam razmišljala o težini svoje odluke, ali bila je to odluka za koju sam jednostavno znala da je moram doneti. Pomalo sebično, razmišljali smo i o tome da nastavimo trudnoću, nadajući se da su lekari jednostavno pogrešili i da će sve ipak biti u redu. No, svaki put kad bismo pomislili na to što je moglo biti, setili smo se slika koje smo vlastitim očima videli na ultrazvuku i svega onoga što su nam specijalisti rekli.
Nije bilo sporno koliko je ozbiljno Evelin bolesna. Naš je zadatak kao roditelja bio da svom detetu isplaniramo najbolji mogući život, ali nismo mogli nastaviti planirati i svojoj ćerkici priuštiti život bez imalo kvalitete. Jednom kad smo doneli konačnu odluku, lekari i medicinske sestre detaljno su nam objasnili što tačno znači pobačaj u ovoj fazi trudnoće, od fizičkih rizika (koji su bili manji nego što su oni pri porođaju), pa sve do emocionalne boli koju ćemo osetiti. Dopustiće mi da trudnoću prekinem u velikoj bolnici, u sigurnim uslovima i sa najboljim lekarima. Zbog ozbiljnih malformacija mog deteta, bilo je previše rizično da porođaj (odnosno, u ovom slučaju, pobačaj) prolazim budna, pa sam tokom celog postupka bila pod anestezijom i nikad nisam dobila priliku u rukama držati svoje dete o kojem sam toliko dugo sanjala. U 21. nedelji trudnoće odlučila sam sebi priuštiti patnju koja će me pratiti cili život kako bih Evelin poštedela i jednog trenutka boli.
S obzirom na to da se još navikavam na život nakon odlaska moje Evelin, sve mi se ovo čini i suviše osobnim. Odluka koju sam donela ZA svoje dete donesena je nakon dana i dana detaljnog istraživanja i nakon što sam se konsultovala s nekim od najkvalitetnijih specijalista u zemlji. A to što nas zagovornici zabrane prava za izbor i političari slična mišljenja i dalje zbog toga pokušavaju kazniti ili nas naučiti “koliko je svaki život vredan” – nikad mi neće prestati smetati. Ja sam Evelinina majka i niko nikada nije cenio njen život više od mene. Niko. I kad mi prijatelji pričaju da “to što sam ja napravila zapravo nije bio pobačaj”, to na neki način potkopava izuzetno bolan put koji sam prošla.
Ovu sam odluku donela zbog ozbiljne krize u trudnoći, a upravo se zbog takvih razloga i svaka druga žena odlučuje na pobačaj. Koliko god mi je teško slušati mišljenja i osude o ovoj itekako ličnoj odluci koju smo doneli ja i moja porodica, još mi je teže da ćutim i dopustim da oni koji nemaju pojma kako je to kad ti kažu da tvoje nerođeno dete nikad neće dobiti priliku živeti, govore – ili donose zakone – o tome.
Stoga ću i dalje nastaviti pričati o tome kako izgleda kad moraš napraviti pobačaj u drugom tromesečju trudnoće, jer se bilo kojoj ženi, majci ili bilo kojoj porodici može dogoditi nešto slično. A ako se dogodi, želim da i dalje imaju pravo izabrati što je najbolje za njih i njihovo dete, kao što sam imala i ja.”
(net.hr/bustle)
