"Još kao mala devojčica u svojoj rodnoj Belgij sam postala seksualna robinja. Moja majka me je prodala i vodila me je gde god bi joj to tražili. Šef ove mreže pedofilije bio je belgijski ministar. Klijenti su bili pripadnici elite", započinje svoju priču Aneka Lukas koja je otvorila dušu u okrviru socijalnog projekta "Prava žena, prava priča".
Njenu tešku životnu priču vam prenosimo u celosti...
Prepoznala sam neke ljude sa televizije. Njihova lica bila su poznata svima, dok sam se ja suočavala sa mračnom stranom njihove zavisnosti - ono što niko ne bi verovao da kod takvih ljudi postoji. Bila sam sa mnogo ljudi iz VIP tabora, pa čak i sa nekim članovima kraljevske porodice.
Negde oko mog šesnaestog rođendana, 1969. godine, uzeli su me za orgijanje po prvi put, u nekom zamku. Vezali su me povodcem za pse i naterali su me da jedem ljudski feces. Nakon što sam ostavljena da u toj gadosti ležim, osećala sam se tako poniženo, morala sam da učinim nešto da spasem svoju dušu, ili da samo dopustim da umrem.
Sama sebe sam odgajala, ceo život sam gledala bizarnu masu aristokrata koji su obučeni kao hipici kojima je trip muzika služila samo za zabavu za vreme seksualnih aktivnosti, oni su gutali tablete i zloupotrebljavali marihuanu. Bila sam stalno pod strahom, tresla sam se, ali moje telo je bilo tako mirno trenutak pre nego što sam čula hitac, i u jednom trenutku čula sam glasali kao da taj glas nije bio moj, ali je govorio da će svi oni otići u zatvor.
Čudna muzika se širilia atmosferom i mnogi ljudi su bili i suviše drogirani da bi me primetili. Jedan čovek, obučen poslovno, uhvatio je moj pogled. On je izgledao uplašeno, ali je održao pogled neko vreme, i činilo mi se da je obratio pažnju na mene. Zatim je otišao. Nikada ga više nisam videla u blizini, ali sam ga nakon godinu dana videla na TV-u. Postao je istaknuti belgijski političar.
U svoj toj atmosferi, neko od njih me je odveo do krova. Bila sam sigurna da će me ubiti, ali umesto da ubiju mene, pokazali su mi telo mlade žrtve koja je ubijena onim hitcem koji sam čula. Morala sam da ostanem mirna iako sam vrištala u sebi.
Radnim danima sam išla u školu, bila sam jako stidljiva tamo, i imala sam samo nekoliko prijatelja. Sećam se da sam uvek imala u školi takve situacije zbog kojih sam se stidela i bila sam uvek jako nesigurna u sebe - kad bi me pitali neko pitanje ja ne bih znala odgovor nikad i sva deca bi mi se smejala.
Bila sam niko i ništa u školi a ni kod kuće niko nije brinuo o meni. Više pažnje su mi poklanjali kao robu. Osećaj da ste viđeni kao prelep, senzualni objekat od strane tako moćnih ljudi koji imaju visoke standarde, bio je jako dobar. Samo to je bilo pozitivno u mom životu i samo me je to održavalo.
Kada sam imala 10 godina. novi posetilac je doveo sina koji je imao 20 godina. Bio je visok, plav i imao plave oći. Nasmejala sam se jer mi se dopao i on me je nazivao pogrdnim imenima. Pitala sam ga: “Ti stvarno misliš da se meni ovde dopada?”, nakon čega je usledilo ono što uvek usledi, zlostavljanje. Zaljubila sam se u njega a isti taj momak je godinu dana kasnije kada su krenuli da me ubiju, jer više nisam bila od koristi ljudima koji su vodili ovu mrežu, samo hladnokrvno stajao, gledao i smejao se.
Sve je prevršilo svaku meru. Žestoki ponos koji sam odjednom osetila kao da je probadao moje telo. Osetila sam cigaretu koja gori na mojoj podlaktici. Moje živahno telo kao da je umrlo. Misao "Ne trebaš mi" me je preplavila i postala je Ja, sve što sam videla bila je ljubav koju sam osećala, a ne bol koji mi je naneo.
To se dešavalo negde 1974. godine, kada su me odveli u u malu sobu i vezali me. Čovek koji me je mučio bio je jedan od optuženih za pedofiliju, slučaj za koji se verovalo da će podići svest svih i raskrinkati sve mreže, ali se to nije dogodilo. Trebalo je da umrem te noći, ali sam spašena u zadnji čas.
Dok su me mučili, neki mladi čovek je pregovarao sa političarem, i napravio dogovor da će raditi za političara i prikrivati ga u zamenu za moj život. Ovo dobro delo umalo ga nije koštalo sopstvenog života. Rečeno mi je da o tome da su pokušali da me ubiju ćutim zauvek. Ali trebalo mi je 40 godina da progovorim.
Godine 1988., kada sam imala 25 godina šetala sam ulicama Los Anđelesa i osetila sam miris ljudskog fecesa koji me je bacio u sećanja ponižavajućeg detinjstva. Identifikovala sam se sa ovim iskustvom, a sramota je bila ogroman. Nisam bila spremna za novi život, sećanja iz podsvesti su nadolazila. Trebalo mi je još nekoliko godina, još mnogo sati terapije kako bi sa nekim podelila sve ono što me muči.
Odlučila sam da svoje iskustvo podelim sa ljudima jer mislim da je svet spreman da se suoči sa onim što se krije u tami. Ovakve stvari se moraju znati ukoliko mislimo da živimo kao ljudi. Svi koji su preživeli incest, seksualno zlostavljanje ili bilo kakvu seksualnu ugroženost, imaju moju snagu. S obzirom da patim od posttraumatskog stresnog poremećaja, još uvek sam uznemirena kada čujem neku trip muziku i uznemirim se na bilo šta što me podseti na detinjstvo.
Mnogo energije ulažem da bih preživela ne samo fizičko nasilje, nego i psihičko - da se nosim sa stidom. Živim dane tako što pokušavam da se izlečim od seksualnog zlostavljanja koje zahteva sto puta jaču snagu od bilo čega drugog.
Svetski lideti, korumpirani političari i moćnici koji zlostavljaju decu su sigurno kao deca imali neke traume i još uvek nisu odrasli i prebrodili ih, a nesvesno se na taj način se svete nekom. Oni nisu hrabri. Oni koji su osetili zlostavljanje bi moraliu da se usmere na preživljavanje i jačanje sebe, kako bi se borili i uspeli u tome.
(superžena)
