Njeno iskustvo, iako je teško za nju, njenu porodicu i prijatelje, danas može biti nada svima koji se nalaze u sličnim situacijama i potvrda da "svetlo na kraju tunela postoji".
Lepa Mojkovčanka je do polaska u osnovnu školu imala detinjstvo koje se nije razlikovalo od onog koje imaju druga zdrava deca.
"Pred polazak u školu osetila sam promene u organizmu. Počela sam da mokrim krv, da povraćam i osećam jake i nepodnošljive bolove. Iz mojkovačkog Doma zdravlja dobila sam hitan uput za Podgoricu gde me je na odeljenje primio najbolji čovek i doktor, gospodin Trifun Mujović. U podgoričkoj bolnici sam ostala do otkrivanja raka", počinje svoju priču Milica.
S obzirom da u njenoj porodici do tada nije bilo "susreta" sa težim oboljenjima, nikome, kako kaže, nije padalo na pamet da je u pitanju možda neka ozbiljnija dijagnoza.
"Zahvaljujući doktoru koji je vrlo brzo po prijemu dao dijagnozu ispred mene i moje porodice je bio period borbe protiv kancera koji imitira zdravo tkivo. Maligni Vilmsov tumor se javlja u pedijatrijskoj populaciji kao tumor bubrega koji pokazuje tendenciju ka udaljenim metastazama naročito ka jetri, mozgu i plućima", kazala je Milica prisećajujući se tog 25.maja kada je ostavila tri godine mlađeg brata, porodicu i svoju Crnu Goru da bi nastavila lečenje u Institutu za majku i dete u Beogradu.
U moru tužnih i teških trenutaka ona izdvaja onaj u kojem se po prvi put, kako kaže, sukobila sa majkom jer je prlepu dugu kosu trebalo skratiti zbog terapije koja je sledila.
"Bojala sam se da ću sa kratkom kosom izgledati kao dečak, ali izbora nije bilo. Sećam se da sam zamolila da iz sobe u kojoj sam ležala izbace ogledalo jer sam i tu novu "frizuru" uz trepavice i obrve izgubila za nedelju dana. Na tom spratu "otpisanih" jednostavno svi smo počeli da ličimo jedni na druge", priča Milica i dodaje da je sve što je videla na tom odeljenju bilo teže od fizičkog bola koji je osećala, istovremeno ističući ljubav i brigu koju su pokazivali tamošnji lekari i medicinski radnici.
Šta se dešavalo u glavi sedmogodišnje devojčice koja je imala poražavajuću dijagnozu teško je dočarati, ali ono čega se kako kaže i danas "živo" seća je strah od noći.
"Uveče me je jako bilo strah da legnem da spavam jer nikad nisam znala hoću li se probuditi, pa sam imala običaj da sedim u crnim pohabanim foteljama na kraju hodnika dok me neka medicinska sestra ne bi vratila u krevet. Jednom sam iz straha majci rekla "umreću ako me noćas ostaviš" i to kasnije nikada nisam mogla sebi da oprostim", prepričava Milica.
Na pitanje koliko je bilo teško njenoj porodici da se organizuje oko lečenja i da li su imali pomoć države, Milica kaže da je tadašnje Ministarstvo zdravlja refundiralo sve troškove do momenta dok nije nestalo terapije.
"Mojoj mami su kazali da terapiju moramo naći u inostranstvu i da je takav slučaj i sa ostalim pacijentima. Iako je to bilo teško vreme inflacije i sankcija u državi kada je malo ko imao novac, naša porodica je dobila nesebičnu pomoć cele šire familije koji su dali i više nego što su mogli. I pored svega toga sećam se da su tata i mama išli u šumu da spremaju drva i prodaju…Tata je jednom morao da pozajmi jaknu od komšije Slavka da bi mogao da dođe kod mene u posetu. I tada kao i danas siromaštvo i bolest ne mogu se sakriti. Kada bi me pitali šta želim da mi kupe i donesu, ja sam samo tražila vodu iz Crne Gore jer sam bila žedna. Pokojni deda mi je stalno donosio ili slao sa nekog obližnjeg izvora koji se ulivao u Taru, a ja sam mislila i verovala da ima neku čudnu moć", priseća se Milica sa bolnom grimasom na prelepom licu.
Kada se završio period lečenja koji je podrazumevao hemioterapiju usledila je pauza nakon koje se Milica morala podvrgnuti operaciji za čiji ishod lekari nisu bili optimistični jer po statističkim podacima samo jedan od hiljadu pacijenata preživi.
Bila je u veoma lošem stanju, iznemogla i sa organom manje jer su joj odstranili bubreg, ali ogromna želja za životom joj nije dala da "padne".
"Soba u kojoj sam boravila u bolnici bila je pregrađena samo staklom pa sam često gledala kako deca umiru, a roditelji vrište i plaču i to me je užasavalo i plašilo… Umrli su oni sa kojima sam se družila. Mali Nikola sa rakom na želucu i jednjaku i devojčica iz sobe do mene kojoj su amputirali nogu zbog raka kostiju su izgubili svoje bitke što me činilo malom i usamljenom u svojoj priči u tim bolesničkim danima", priča ona.
Po povratku iz bolnice kući nije imala problem sa tim što nema kosu i nije brinula šta će joj druga deca reći. Naučila se kaže pravim životnim vrednostima i hrabro se sa svojom porodicom izborila za bolji i lepši život.
"Srećna sam i Bogu zahvalna na celom životnom putu koji sam imala i na ovome kojim sad koračam isto tako smela, hrabra i ponosna kao mama najdivnijeg zdravog i lepog deteta, kao mama životne nagrade i leka za svaki mogući bol", kaže Milica.
Ponavlja da dugo ni sa kim nije mogla da govori o svom iskustvu, kao ni njeni roditelji danas, ali da zbog ljudi oko sebe koji prolaze kroz slične trenutke više nije "sebična" po tom pitanju.
"Nije mi teško da podelim to iskustvo sada jer želim da dam bar malo snage i nade da može i da će sve biti u redu. Meni su doktori davali šest odsto nade da ću da preživim i celi put je bio težak i mnogo bolan, ali danas kao roditelj tvrdim da je mojim roditeljima bilo mnogo, mnogo teže. Ogromnu zahvalnost nosim u svom srcu i ljubav i ta bolest nije uspela da me uplaši i napravi sebičnom i samoljubivom već naprotiv jako saosećajnom i borcem. Verujte i borite se, život je lep", poručila je Milica na kraju razgovora.
(Mne magazin)
BONUS VIDEO:
