"Ovih dana, iako sam željno iščekivala lepo vreme i leto, ništa ne ide po planu. Svi me nerviraju, svi su nervozni i sebični. Verovatno i ja nerviram sve ostale. Stalo im je samo do onoga što je njima tog trenutka potrebno. Na poslu uvek neka apokalipsa. Ljudi dele obećanja olako, uglavnom lažna. U prevozu, u redu u pošti, u banci (kojoj ne radi bankomat pa smo svi osuđeni na dve bankarke uvele ko zumbuli, iako im je klima na -2 rekla bih), u vrtiću, u školi stalno neki problemi, specijalni zadaci, obaveze, računi za plaćanje.
Kući stignem u stanju narkoze, umorna i izmrcvarena kojekakvim stvarima koje je usput trebalo obaviti. I tako dan za danom. Sve je isto, spavaš, jedeš, radiš, škola, posao, kolotečina, mulj i žabokrečina. Upadneš u vrzino kolo "treba da". Vrlo retko sebi dozvoliš "želim da". A onda se dogodi nešto što te trgne, nešto što te bogovski trgne i natera te da se zapitaš ko si, šta je sve ovo oko tebe i kako si tu dospeo…
Taj dan se ni po čemu nije razlikovao od svih ostalih koji nalikuju jedan drugom kao jaje jajetu. Ustali smo, spremili se krenuli, vrtić, škola, posao i sve usputne stanice, isti ljudi na istim mestima. Možda je taj dan mogao da bude i za nijansu vedriji jer je lepo vreme tek počelo, da mi nije stigla SMS poruka..."
Opširnije pročitajte OVDE.
