Cela afera i skandal nastao je u Srbiji kada je jedna majka snimila doktorku koja navodno nije htela da joj pregleda dete koje ima temperaturu 39. Svi su ostali zgrozeni, doktorku i medicinske radnike razapeti su i stavljeni na stub srama, a ja iz Danske, najuređenije zemlje na svetu, tako kažu, čitam i ne mogu da shvatim šta se dešava.
U zemlji gde je sve uređeno, gde svi znaju gde im je mesto, gde nema prosjaka ni siromašnih, do doktora se ne može tako lako doći, a do pedijatra tek. Zna se procedura.
Da ne bih kojim slučajem nekoga uvredila, moram da odmah pojasnim da sam majka dvoje dece. Moje mlađe dete, pred sam vikend dobilo je visoku temperaturu 39, proliv i povraćala je. Kao i svaka majka znam šta treba da radim u tim situacijama. Snižavala sam temperaturu, davala što više tečnosti, pokušavala ishranom da sprečim proliv... Dva dana dete sve što pojede ili popije povrati odmah. Za ta dva dana imala je vise od 10 mekih stolica, samo je spavala, teško smo je buduli. Vec treći dan, iscrpljena beba, ali i mi, pozvali smo hitnu. Objasnili smo šta je sa detetom, šta smo sve uradili. Pohvalili su nas da odlično radimo i da zasad nema potrebe da dolazimo, već samo da nastavimo dalje. Baš tim rečima. Padala je noć, dete nije bilo nimalo bolje, pa smo nazvali ponovo i dobili smo broj da dođemo u hitnu.
Stigosmo, primi nas medicinska sestra, pregleda dete, izvadila krv i stave nas u sobu gde nas teraju da mu damo lek, nešto kao kod nas orosol rastvor, da nadoknadi elektrolite. Na insistiranje da detetu daju infuziju, bili su zgrozeni. Objašnjavam da se dete muči dok ga teram da uzme lek, uznemireno je, da ništa ne vredi jer sve odmah povrati. Ma ne zanima ih. U tom trenutku, možda su im javili da smo kao roditelji previše uzbuđenji, da ne sarađujemo dovoljno, dolazi i doktor. I na moju radost - komšinica. Stanujemo u istoj zgradi. Pomislih sad da ćemo ovu agoniju koja traje tri sata u sobi iz koje ne možemo da izađemo završiti, ali grdno se prevarih. Odlične se poznajemo, ponekad idemo i na roštilj vikendom, ali to nije dovoljno.
Sistem je jasan, mama, odnosno ja "odlično radim" sa detetom, dovoljno je i to što dete proguta dva-tri gutljaja tečnosti. Da kojim slučajem ne znam kako da držim dete i na silu ga nateram da popije lek, sledeća faza bi bila uvlačenje sonde u želudac kako bi detetu uneli tečnost u organizam, pa ako to ne pomogne, tek onda bi joj dali infuziju. Na moje objašnjenje da su sve te stvari previse invazivne i neprijatne za dete, moja komšinica, neumoljna, mi u Srbiji bismo rekli drska, bezobrazna, nehumana, jer ne želi da pomogne i olakša detetu, samo je zavrtela glavom i rekla da po sistemu tako mora i tako treba.
Posle tri sata, jednostavno su nas pustili kuci. Dete je dobro, nije životno ugrozeno, samo mora da se izbori s tim, a i mi s njim. I nema dalje, niko se ne žali, niko ne viče na medicinsko osoblje, niko im ne preti, svi slušaju i svi rade onako kako im je sistem odredio. Ne smem da pomislim da šta bi bilo da sam vredala medicinsku sestru ili doktora! Koliku bih kaznu platila?! A da napomenem jos jednom, imaju najbolji razvijen sistem, ja sam se uverila. Dete je bolje, ima još temperaturu i dalje ima proliv, mnogo manje, a pojelo je i bananu, celu.
Sad i da kažem još ovo! Nemojte da se čudite, tamo niko ne dolazi u hitnu pomoć a da se pre toga nije najavio, odnosno nazvao centralu i dobio broj gde i kome da se javi. O da, nema - uzmeš dete i idemo u hitnu. Šta god da se dogodi, moraš da zoveš centralu, objasniš šta se dešava, šta se dogodilo pa tek onda, ako ti daju broj i kojoj ustanovi da se javiš, ideš.
Mozeš ti da dođes u hitnu. Vrata su širom otvorena, nije zaključano, ali kad dođes pitaju te za broj i ako nemaš, nikom ništa. Strašno, zar ne?! Izađeš, nazoveš, objasniš operateru koji su savršeno obučeni i onda radiš po njihovom uputstvu. Ako operateru nešto nije jasno, on se konsultuje i posle nekoliko minuta te nazove i objasne šta da radiš. A Danci se ne bune! Ne verujem baš da su glupi ili utrenirani. Jednostavno je, takav je sistem, oni su isprobali sve i ovaj se, po statistici, najbolje pokazao. Bunimo se mi sa Balkana i iznenađujemo. Ne dao Bog da sam počela da snimam doktora ili da sam mu pretila što neće da mom detetu da da infuziju ili da ga pregleda. Nije ga pregledala, a još komšinica. Nije prišla mom detetu. Videla je rezultate krvi, dobila informaciju da mama zna kako da se ponaša sa detetom. I šta još treba?! Dete je dobilo terapiju i idemo dalje. Doktor je tu da pomogne kada je nešto kritično, da spase zivot, a ne da troši energiju i vreme za svaku dečju bolest. Surovo, zar ne?!
E sad, još ovo, na posao moram da idem već sutra jer na bolovanje za dete imam samo jedan dan, koji sam već potrošila, a za ostalo moram da se organizujem i nađem dadilju. Koja bezobzirnost? Kako je moguće onda da je njihov sistem funkcionalniji od svih drugih? Eto, moguce je.
Kurir.rs/PDV/Foto Profimedia/Ilustaracija
NE PROPUSTITE
