MOJ ŽIVOT SA MULTIPLA SKLEROZOM: Želja za životom je najvažnija

Tridesete godine, koje bi trebalo da budu bezbrižne, ispunjene srećom i najlepšim trenucima provedenim s porodicom, Beograđanki Bojani Petrić (43) donele su tešku bolest. Prvi simptom bio je gubitak vida na levom oku.– Rekli su mi da imam retrobulbarni neuritis (zapaljenje očnog nerva), prepisana mi je kortikosteroidna terapija i vid mi se malo povratio. Međutim, nakon tri godine počele su da mi trnu šake, obe noge, a onda i čitavo telo. Nisam mogla da uspostavim ravnotežu i teško sam se kretala. Izbegavala sam odlazak lekaru jer sam se plašila da imam tumor na mozgu. Na nagovor porodice, otišla sam kod neurologa. Doktorka je sve vreme klimala glavom i ćutala. Imala sam utisak da se moje najcrnje slutnje obistinjuju. Međutim, ona ništa nije rekla, samo me je uputila na dalje preglede. Izašla sam iz ambulante uplašena i potištena. Znala sam da je loše, pa sam samo želela da stignem kući i zagrlim svoju decu koja su tada bila još mala. Svim srcem sam želela da živim, da se družimo još malo. Bili su to teški trenuci kada se osećate loše, a niko neće da vam kaže šta je dok se ne obavi dijagnostika – priča Bojana.Koliko ću još živeti?Na Klinici za neurologiju KCS obavljen joj je EEG glave, ispitano vidno polje i zakazana lumbalna punkcija (vađenje likvora iz donjeg dela kičme). – Bilo mi je sve gore. Primili su me u dnevnu bolnicu, a dok smo čekali rezultate, počela sam da primam kortikosteroidnu terapiju na koju sam dolazila narednih pet dana. Već nakon prve doze osećala sam se bolje. Lekari su i dalje ćutali, a meni je u glavi bila igranka misli. Koliko mi je ostalo života, zašto mi nešto ne kažu – priseća se svoje agonije naša sagovornica.Kada su stigli dugoočekivani rezultati, saopštili su joj da je posredi multipla skleroza. – Zvuči neverovatno, ali to je za mene bio najsrećniji trenutak! Posle sedam dana brige i razmišljanja konačno sam saznala dijagnozu. Multipla skleroza je neizlečiva bolest, ali od nje se ne umire. Ostalo me nije zanimalo, jer s njom može da se živi, što znači da će moja deca imati majku. Mojoj radosti nije bilo kraja, čak sam i potrčala od sreće – iskrena je Bojana.Oporavak u banji i podrška đakaMeđutim, posle nekog vremena došlo je do ozbiljnog pogoršanja .– Tada sam saznala za Atomsku banju Gornja Trepča. Prvo nisam mogla da se pomirim s tim da idem u banju, jer sam uvek mislila da je to samo za starce. Ipak sam otišla i shvatila da je u njenoj vodi i vazduhu lek za sve nas obolele od MS. Na prvom pregledu u banji srela sam se s dr Svetom Aleksićem, koji me je naučio kako da se ophodim prema svojoj bolesti. Kada sam rekla da ću pobediti MS, dao mi je savet: „Prihvati bolest kao svoju najbolju prijateljicu, koja se nalazi u tvojoj glavi i koja će biti tu dok se ne nađe lek ili dok ne umreš. Družite se, šetajte, razgovarajte”. Prihvatila sam savet. Nas dve se družimo. Ponekad se naljuti pa mi stegne nogu, ali onda popričamo i bude mi bolje. Nisam luda i ne pričam sama sa sobom, ali sam bar za sebe našla rešenje, na nogama sam, radim i tako svakog dana – objašnjava Bojana.Naša sagovornica je učiteljica i u svom poslu nalazi veliku snagu.– Sa svojom bolešću živim punim plućima, ponekad čak i zaboravim da je tu. Najlepše je kada ste sa decom. Ona mogu da vas motivišu da učinite i nemoguće. U periodu kada sam bila polupokretna i kretala se pomoću šetalice ili me je muž nosio, bila sam na bolovanju. Moji đaci su bili četvrti razred. Svakodnevno su me zvali, slali poruke s molbom da ih vodim na rekreativnu nastavu, čak su pretili da se neće slikati za razrednu fotografiju bez mene. Njihova briga i ljubav, pored moje rođene dece, bili su mi najveći motiv da ustanem i da se borim. Uspela sam u tome. Sinu sam ispunila želju i dočekala ga na nogama (bez šetalice) kada se vratio s putovanja, a zatim sam sama vodila i svoje đake na rekreativnu – ponosna je učiteljica.Iako se trudi da živi normalno, priznaje da je doskora izbegavala šetnju u strahu da bi bolest mogla da se pogorša, jer joj posle dužeg hodanja trnu noge.– Na muževljev nagovor krenula sam s njim u malo dužu šetnju. Ubedio me je da mi neće biti ništa i bio je u pravu. Mojoj sreći nije bilo kraja. Sada redovno šetamo i pređemo i po pet kilometara. Srećna sam što sam pokretna, jer je to za obolele od MS-a veoma važno. Ponekad zaboravim da imam dijagnozu neizlečive bolesti jer se i ljudi iz mog okruženja ponašaju prema meni kao da je sve normalno, mada im ja i ne dozvoljavam da primete kada mi je teško. Pozitivno razmišljam i ne dopuštam bolesti da me okupira. Ne čitam na internetu šta sve MS može da donese. Šta bude, biće, ali planiram da još 40 godina budem na nogama, pa ćemo posle da vidimo. Želim da dočekam svadbe svoje dece i unučiće, da se igram s njima i da još nekoliko generacija naučim da čitaju, pišu i računaju, da ih usmerim da postanu dobri ljudi, koji su spremni da uzdignute glave idu kroz život – ističe Bojana Petrić.

Tekst Vanja Ostojić

Kurir