Sekta je otela sa 14 godina: Mesecima je držali kao robinju u komšiluku, kad je policija našla usledila je odmazda zloglasnog para

U junu 2002. godine, neposredno pred završetak osnovne škole, četrnaestogodišnja Elizabet Smart oteta je iz svog doma u Solt Lejk Sitiju, u američkoj saveznoj državi Juta. Otela ju je sektaška dvojka – propovednik s ulice Brajan Dejvid Mičel i njegova supruga Vanda Barzi. Ono što je usledilo bio je devetomesečni košmar prepun silovanja, izgladnjivanja, pranja mozga i pokušaja potpunog uništenja njenog identiteta.

U jesen 2001. godine, Elizabet i njena majka Lois susreću se sa, kako im se tada činilo, običnim beskućnikom u centru grada. Daju mu pet dolara, a Lois mu čak nudi i priliku da zaradi više – poziva ga da pomogne na krovu njihove kuće. Beskućnik, koji se predstavlja kao "Imanuel", prihvata i jedan dan radi za njih. Taj čovek je Brajan Dejvid Mičel.

Noć kada je sve stalo: 5. jun 2002.

U ranim jutarnjim satima, Elizabet budi hladan nož na vratu. Muškarac sa bradom tiho naređuje da ustane iz kreveta. Njena mlađa sestra Meri Ketrin se budi, ali iz straha ostaje nepomična. Tek nekoliko sati kasnije, trči kod roditelja.

Oteta iz svoje sobe, Elizabet je primorana da pešači kroz brda sve dok ne stignu do kampa. Tu je „venčavaju“ s Mičelom u grotesknoj ceremoniji koju sprovodi njegova žena Vanda Barzi.

Danima bez kraja: vezana, silovana, gladna

Na svega nekoliko kilometara od svog doma, Elizabet je svakodnevno mučena – silovana, izgladnjivana, primoravana da pije alkohol i gleda pornografiju. Povremeno su je vodili u grad, ali sa velom preko lica. Prolazila je pored ljudi koji su je tražili – ne znajući da je to ona.

Pogrešan trag i lažna nada: hapšenje pogrešnog čoveka

Policija ubrzo hapsi Ričarda Ričija, bivšeg osuđivanog kriminalca koji je takođe radio u njihovom domu. Iako nije odmah označen kao osumnjičeni za otmicu, kasnije biva optužen za krađu nakita. Umire u zatvoru nakon moždanog udara, a Elizabet je i dalje nestala.

Drugi pokušaj otmice: zlo ne miruje

Mičel ne staje. U julu pokušava da otme i Elizabetinu sestru od tetke, devojčicu od 15 godina. Upadom u njenu sobu pokušava da je uzme kao novu "nevestu", ali plan propada. Policija još uvek ne zna ko je on zapravo.

Trag iz Ginisove knjige rekorda

Tek u oktobru iste godine, Meri Ketrin prepoznaje Mičela. Dok lista "Ginisovu knjigu rekorda", priseti se glasa koji je te noći naredio Elizabet da ustane. Bio je to isti onaj beskućnik koji im je radio na krovu.

Povratak u Jutu i čudesno spasavanje

Elizabet, čije je mentalno stanje bilo potpuno slomljeno, uspeva da ubedi Mičela da se "vrate u Jutu jer im Bog to poručuje". Mičel pristaje.

U martu 2003. godine, devet meseci nakon nestanka, policija zaustavlja čudno troje ljudi koji hodaju ulicom. Među njima je – Elizabet Smart. Prepoznaje je jedan policajac. Drama se završava – devojčica je živa.

Spori točkovi pravde: ludilo kao štit

Mičel i Barzi proglašeni su mentalno nestabilnim da bi mogli da im se sudi. Prolaze godine. Tek 2008. podignuta je federalna optužnica. Barzi priznaje krivicu 2009. i izvinjava se Elizabet u sudnici.

Mičel pokušava da izbegne suđenje ponašanjem koje graniči sa ludilom – viče, peva verske pesme, odbija saradnju. Ali 2010. sud odlučuje: sposoban je za suđenje.

Elizabet govori: tri dana svedočenja

Tokom suđenja u novembru 2010, Elizabet napušta svoju misiju na Tajvanu i vraća se kući da svedoči. Hrabro, bez straha, priča o svakodnevnim silovanjima, vezivanju za drvo, gladi. Ispričala je i da je jednom imala šansu da bude spašena u biblioteci, ali nije smela da progovori iz straha.

Presuda i zatvaranje poglavlja

Mičel je 10. decembra 2010. proglašen krivim. Pet meseci kasnije osuđen je na doživotnu robiju. Elizabet mu tada poručuje:

„Uzeo si devet meseci mog života, ali nikada mi nećeš uzeti moju budućnost.“

 Bonus video: Ko može da potvrdi da Danka Ilić nije prošla kroz kuću strave