Za vreme Prvog svetskog rata, preživeo je povlačenje preko Albanije, odakle je prebačen na Krf, a zatim transportovan u Francusku gde piše svoju poslednju zbirku pesama Nedovršene pesme. Pri povratku u Grčku brod na kome je plovio presreće i potapa nemačka podmornica kod Krfa.
Dis je bio pesnik iracionalnog, on slike nalazi u podsvesnom. Pesnik je sumornih raspoloženja i čak očaja, njegov je izraz setan i muzikalan. Jovan Skerlić ga je kritikovao, jer se Dis nije uklapao u njegov ideal naprednog pesnika. Kasnija kritika, počevši od Isidore Sekulić, uvrstila je Disa među najbolje srpske pesnike nalazeći da je uveo u srpsku poeziju modernu poetiku i nov senzibilitet, i pored izvesnih jezičkih nebrižljivosti.
Dis, posle napuštanja učiteljskog posla, vodio je boemski život po Beogradu sa svojim prijateljima od pera, a biografi su zapisali: "Ubrzo po dolasku u Beograd, Dis će se na Kalemegdanu upoznati sa Simom Pandurovićem, sa kojim će narednih desetak godina ostati u prijateljskim odnosima, i deliti nesputani boemski život u Skadarliji i Pozorišnoj kafani. Pandurović opisuje Disa kao čoveka koji je težio za nezavisnim i slobodnim životom, a ne za činovničkom karijerom, dodajući da je bio slabog fizičkog sastava, bled i anemičan, da je jeo oklevajući, prebirajući, kao po dužnosti, da je pio umereno, da je bio vrlo osetljiv, tankih nerava. Ovu sliku pesnika Disa iz tog malog pesničkog kruga upotpunjuje i tadašnji sadrug skadarlijskog društva, hrvatski pesnik Antun Gustav Matoš: „Kao mesečar lutaše Dis beogradskim ulicama, sa šeširom večno u ruci, sa svojim nervoznim ekscentričnostima...“
Disovi biografi zapisali su i sledeće: "U Pozorišnu kafanu koja se nalazila pored Narodnog pozorišta, često je navraćao i Branislav Nušić, dramski pisac koji je posredovao da Dis dobije prvo zaposlenje u Beogradu. Kao pisar-dnevničar opštinske trošarine Dis je obavljao dosadan, naporan posao za koji se jednom požalio da povazdan mora da meri šljive. Često je prelazio sa jednog na drugi posao, bivao otpušten iz službe, da bi na kraju napustio stalno zaposlenje. A živeo je ni od čega: od malih honorara, korektura i saradnje po dnevnim listovima, sitnih birokratskih poslića..."Dok je za vreme rata boravio u Francuskoj, premeštajući se iz Marselja u Nicu, iz Nice u Normandiju, zatim Pariz, Dis je neprestano pisao i mislio na svoje u Srbiji. Stalna briga za porodicu nije ga napuštala ni jednog trenutka. Fotografije dece uvek je nosio sa sobom. Ljudi koji su ga tada izbliza posmatrali, kažu“ da je mnogo pušio one ljute francuske cigarete „kaporal“ i često se izdvajao u hladovitom parku i tamo nešto s vremena na vreme zapisivao“. U jednom pismu prijatelju Zariji Popoviću, Dis se žali „da je imao zloslutni san o nadošloj vodi koja preti da potopi njega i sina Mutimira“.
U jednom navratu putuje za Krf kako bi zamolio i opunomoćio jednog prijatelja da svakog meseca u njegovo ime prima platu i šalje njegovima u Beograd. Potom se vraća u Pariz, ali ni šetnja Monparnasom, ni vožnja metroom, ni kartanje, ni razgovori nisu mogli da skrenu Disovu misao o svojima. Uz to saznanje o proneveri tog prijatelja koji redovno prima njegov novac, ali ni jednu jedinu paru ne šalje u Beograd u toj meri je Disa uznemirilo, da on odmah odlučuje da krene na Krf. Ukrcava se na parobrod „Italija“ 16. maja 1917. godine u devet sati uveče. Sledećeg jutra oko pet sati parobrod je kod Krfa torpedovala nemačka podmornica. Svedočanstva govore kako je Dis bio pribran i ravnodušan, i jedan od prvih koji se ukrcao u čamac za spasavanje.
Čamac, zapisali su očevici,“ nije čak ni bio pretrpan putnicima, ali se nalazio blizu pogođenog parobroda koji je tonuo. Vrtlog je odvukao čamac u morske dubine. Pesnikovo telo, koje je kasnije izbacilo more, našli su francuski mornari... i u njegovom odelu nerazdvojne naočari... i jednu drahmu i pedeset lepti... Kao da se za života prema pesniku škrta sudbina pobrinula da takva ostane i u času smrti...“
032info
