Autorka Ketrin Hiler odrasla je u Njujorku i popušila svoj prvi džoint u parku u Bruklinu.
Kad je uzela prvi dim, već je bila u "treningu", pušeći cigarete da bi dobro izvela uvlačenje. Ali kaže da je ništa nije moglo pripremiti za euforiju koju je tad osetila i otad je "potpuno navučena".
"Bilo je jednostavno divno", prisetila se početaka pušenja kanabisa. "Dozvolilo mi je da dospem do određenih misli i ideja koje pre nisam imala", dodala je.
U svojoj novoj knjizi "Samo reci da: Marihuana memoari" Hiller opisuje svoje avanture kroz život i preispituje uobičajene stereotipe o tome kakvi su pušači trave.I iako se širom sveta ta mišljenja možda već polagano menjaju, mnogi su još uvek uvereni da ti 50 godina svakodnevnog pušenja marihuane može doneti samo loše i od tebe napraviti neodgovornu "spaljenu" osobu. I za neke je ljude to, nažalost, istina. Ali ne i za Hiller.
Ona je u svojih 68 godina života mngo uradila, verovatno mnogo više nego neki ljudi koji nisu nikad pipnuli. Ona je aktivistkinja, radila je filmove, pisala knjige, a ima i doktorat sa Univerziteta Braun. Pomagala je u dokumentiranju Vudstoka, a sad slično radi na Burning Manu. Uz sve to, odgajila je tri dečaka. I da, pušila je i s njima.
Sebe ne voli da zove "aktivistkinjom za marihuanu", ali priznaje da ju je otvoreno pisanje o njenoj "ljubavnoj vezi s travom" dovelo do nekih zanimljivih rasprava sa komšijama. "Kad mi je izašao prvi tekst - "Kako kupujem travu" - komšije su mi dotrčali komentarišući "Zašto mi nikad nisi ponudila?" ili "Oh, mi se napušavamo sve vreme", ispričala je.
(Index.hr)
