PRE DONJECKA I LUGANSKA, ISTOČNA UKRAJINA SE ZVALA SLAVO-SRBIJA I NOVA SRBIJA: Kako su Srbi stigli do Donbasa i ostali tamo?

U carskoj Rusiji, Donbas je bio oblast gde je Habzburška monarhija naselila hiljade Srba, Bugara, Vlaha, Makedonaca, Moldavaca, Albanaca, Dalmatinaca, Crnogoraca, Bosanaca i Hrvata.

Carica Jelisaveta I je opisana kao "promiskuitetna, apatična ruska plemkinja“, koja je nakon dolaska na presto postala kompetentan politički lider i vatreni pravoslavni vernik. Poput savremenih vladara Rusije, manipulisala je osećanjima o pravoslavnom slovenskom bratstvu kako bi povećala svoj uticaj na Balkanu, piše Balkanist.net.

Dekretom Senata je 1753. godine osnovana Slavo-Srbija. Država je tražila pravoslavne vojnike za službu u mobilnim vojnim jedinicama koji bi mogli da obezbede prekograničnu odbranu južnih stepa, obezbede i prošire ruski pristup Crnom moru i izgrade mrežu pograničnih utvrđenja.

U zamenu za očajnički potrebnu vojnu podršku, Jelisveta I je obećala muškarcima "plodnu zemlju“. Napadi krimskih Tatara protiv ukrajinskih Kozaka već su pomogli da se Rusija gurne u razorni rat sa Turskom, koji je trajao od 1735. do 1739. godine.

Čak i nakon što je mirovni sporazum potpisan u Srbiji okončao borbe, tenzije sa Osmanlijama su ostale, a mnogi su strahovali da je novi rat neizbežan.

Rusiji se činilo se i da Poljska ima previše moći u ovom regionu pa je Senat odlučio da ponudi zemljište pravoslavnim vernicima koji su voljni da se presele u Rusiju iz Habzburške monarhije, jer su trpeli verski progon Katoličke crkve. Jedan istoričar je primetio da je najviši čin koji je srpski oficir mogao da stekne u Austriji bio kapetan — osim ako nije bio voljan da pređe u katoličanstvo.

U stvari, postojala su dva odvojena pogranična područja u koja su slati Srbi i drugi balkanski doseljenici. Prvo, osnovano 1752. godine, nazvano je Nova Srbija. Većina teritorije se nalazila u današnjoj Kirovogradskoj oblasti u Ukrajini.

Jelisaveta I je odmah dodelila Hrvatu, majoru Ivanu Horvatu, rukovodeću ulogu u Novoj Srbiji, i naredila mu da sastavi "dva husarska i dva pandurska puka, dodeli im zemljišne parcele, prava i privilegije, da zemlju koju oni naseljavaju nazove Nova Srbija i sagradi tvrđavu Svete Jelisavete“.

General Horvat je ubrzo stigao u Novu Srbiju sa nekoliko hiljada Srba, uz Grke, Bugare, Vlahe, Crnogorce, Mađare i Moldavce, gde su brzo podigli 50 novih sela. Mnoga naselja su dobila nova srpska ili druga balkanska imena. Na primer, srpski doseljenici su Lugansk nazvali "Lugansko“, a drugi grad nazvali "Subotci“ po srpskom gradu Subotici.

Ubrzo su se odnosi novopridošlica sa zaporoškim Kozacima, koji su živeli pod zaštitom cara od 1654. godine, ozbiljno pogoršali — posebno nakon što je na drugoj strani njihove teritorije osnovano drugo naselje, Slavo-Srbija. Zbog toga su Kozaci ostali bez ribnjaka, lovišta i vrednih delova zemlje. Stisnuti sa obe strane srpskim oblastima, život Kozaka je postao gotovo nepodnošljiv.

U stvari, neki Srbi su počeli da dezertiraju, a major Horvat je imao ozbiljan problem. Nije mogao da zadrži dovoljno ljudi da obavljaju svoj najvažniji posao čuvanja granice carstva. Njegov odgovor je bio da jednostavno počne da prihvata svakoga ko se pojavi. Ako bi ga podmitili, dobili bi besplatnu plodnu zemlju u Ukrajini.

Horvat je postajao sve veći diktator što je duže bio na vlasti, a znao je da je Sankt Peterburg tako daleko. Počeo je tiranski da vlada srpskim teritorijama Ukrajine, gušeći pobune, oduzimajući ogromne količine novca izdvojenog za naselja i mesecima uskraćujući naseljenicima platu. Kada se besna, iznemogla gomila okupila ispred njegove kancelarije da zahteva svoj novac, naredio je svojim ljudima da otvore vatru.

Većina doseljenika se nije susrela sa takvim nasiljem, ali Srbi koji su se preselili u Novu Srbiju ili Slavo-Srbiju, u današnji Lugansk, Donjeck i Kirovograd, odavno su se asimilovali. Mnogi su se oženili lokalcima, a i dan danas u ovom kraju istočne Ukrajine mogu se naći ljudi sa prezimenima kao što su Čorba, Ivanovič, Mihalič, Rajkovič i Popović.

Ali doseljenici nikada nisu dobili versku slobodu ili ekonomsku nezavisnost koje su im obećali kada su se preselili u nemirni region na zahtev carske Rusije pre više od 250 godina.

Na pitanje da li mogu da izgrade svoj manastir u najvećem pograničnom gradu koji su branili, vlasti u Sankt Peterburgu su im odgovorile da je to zabranjeno.

Slovijanoserbsk, stara prestonica Slavo-Srbije u Luganskoj oblasti, nakratko je dospela na naslovne strane 2013. godine kada je 20 naoružanih separatista koji su tvrdili da predstavljaju Donjecku Narodnu Republiku napalo lokalnu kaznenu koloniju pucajući i granatirajući stražarske kule. Osam zatvorenika je uspelo da preskoči ogradu i pobegne kombijima koje su vozili maskirani ljudi.

U međuvremenu, nedaleko od kaznene kolonije Slovijanoserbsk, u centru zaraslog, zapuštenog parka stoji visoki spomenik sa datumom 1753. godine. Statue trojice muškaraca, koji predstavljaju Srbina, Ukrajinca i Rusa, hvataju se za ruke dok se nadvijaju nad ploču sada ironičnog natpisa: "Nema svetijih veza od bratskih“.

Kurir.rs/Balkanist.net