Beograđanka koja je deset godina trpela nasilje u porodici odlučila se da slučaj prijavi policiji, a evo šta je rekla o zlostavljanju kom je bila izložena za Kurir televiziju.
- On je godinama bio onako sumnjičav prema meni, ljubomoran, uvek me je ispitivao šta ja radim kad nisam sa njim. Nikad nije bio zadovoljan odgovorom, jer stvarno ništa nisam njemu iza leđa radila. Čekao je moment da mi umre majka, da ostanem sama i da padnem u tu depresiju, jer sam najbitniju osobu u životu izgubila, da bi on postao meni sledeća najbitnija osoba.
Usledilo je teško maltretiranje:
- Počeo je ispitivanja noću, tako što zaključa kuću, sačeka da dete zaspi i navuče roletne. Stavi me ispod lustera i gleda mi reakcije. Pitanja su bila tipa da li ga varam, a ako kažem ne, njemu se ne sviđa odgovor, lupi mi šamar i to traje celu noć. Znači, sačeka petak da se završi moja smena i zaključa nas u kući i do nedelje ujutru i ne pušta me. To je bilo spavanje svega dva sata i trajalo je mesecima. Ja sam od tog nespavanja i tog stresa i svega bila totalno zombirana osoba. Nisam smela ništa protiv njega, jer je uvek imao neku priču, da ako ga prijavim, on ima neke prijatelje u policiji. Zastrašivao me jezivo. Govorio da neću stići ni da pozovem policiju, on će mene već da ubije.
Nasilje se iz dana u da uvećavalo i dobijalo nove oblike:
Stalno je hteo da me uhvati u laži, daja nešto njemu iza leđa radim i tako su godine prolazile. Imao je čitav spisak pravila šta ja sve kako treba da radim, da bi ostala u životu. Tako je on to nazvao. Imao neke svoje filmove u glavi. Ako ima neku sumnju, on ceo film iskonstruiše i onda kreće da me ispituje da li je to tako, pa krene tu šamaranje, pa udaranje onim žutim stranama po glavi. Od tih udaraca telo ti prosto otupi, neki nervi u glavi popucaju, postane ti onako svejedno, samo čekaš da umreš. Totalno izgubiš želju za životom.
Jedan od oblika nasilja bilo je udaranje kablovima i šutiranje po podu:
- I kablom me je tukao, šutirao me po podu, vukao za kosu. Šest meseci zaredom, bukvalno svaku noć. Ne smem da vrištim, ne smem ništa. Samo onako tiho mogu da mu odgovaram na pitanja i u sekundi da imam odgovor. Ako čeka odgovor tri sekunde, znači da lažem, izmišljam, smišljam odgovor i udari me. Izbegavali smo odlazak napolje da ne bi to njegovo ponašanje došlo da izražaja. Ne smem da ga ostavim, jer sam se plašila da će me ubiti, a dete će ostati samo i rašće uz njega. To mi je bila najgora pomisao u životu, da njemu ostavim dete, a da mene nema. I sve sam radila da ga slušam. Slomio me jednostavno.
U njoj se prelomila odluka da slučaj prijavi kada se nasilnik jezivim rečima obratio njihovom deteti:
Moment kada sam ja pukla i nisam mogla više da podnesem je taj njegov teror koj je bio pre godinu dana kada je počeo uveče da preti da mu smetaju deca što ga bude ujutru, a on ne može po celu noć da spava. I to veče je rekao: Ako me mali ujutru probudi, biće pokojan. To nije prvi put da on onako mnogo agresivno preti njemu.
- Govorio je i da će da ga udari tako da će ostati invalid, samo ako ga slučajno u nečemu prekine. I to jutro je on se probudio i počeo onako da tiho priča, ali ovaj pošto ima lagan san jer je uvek živčan, ne može noću da spava, rekao je, vidim ja pošto, je se sećaš šta sam ti sinoć rekao pre nego što si zaspao? Ja sam rekao, seća se. E pa evo sad ga reguliši kao da čuti. Sve nam je on pouzimao da slučajno ne pozovemo policiju, ali napravio je propust. Ostavio je ćerkim telefon za koji je misli da nema kradita, da li ga zbog toga nije uzio ili je zaboravio, nebitno. Ja sam odvela malog u WC i ponela sam taj telefon sa sobom. Pozvala sam policiju, počela sam da šapućem, pitala da li me čuju i rekl ću dati samo adresu u slučaju da me on čuje i dođe za mnom, da oni znaju gde da dođu. I oni su došli za 15 minuta.
Opisala je kako njen život sada izgleda:
Sad je živim za sebe i za svoju decu. Moja ćerka je postala svesna toga kako smo u nas dve živele. Ona sad jako mrzi svog oca. Ženskom detetu je otac najbitnija osoba u životu. A ona će odrasti sa tom prazninom. I njoj se javio jako veliki bes i mržnja prema njemu. Ima jako nizak prag tolerancije na bes i na frustracije. Ime ispade u školi, ime ispade u kući. Morala sam da je vodim i kod psihologa, i kod psihijatra, da izbaci to iz sebe, da proba da zaboravi, da se na drugu stranu preusmeri taj njen bol koji je doživela sa njim.
Poričila je svim ženama prijave slučajeve nasilja: - Svaka žena treba da se sklanja od toga i da prijavljuje, jer stvarno nema čega da se plaši. Ova država je tu da nas štiti, institucije su tu da radi svoj posao. Mi, naravno, treba da uvek svako nasilje prijavimo.
Kurir.rs
Zabranjeno preuzimanje dela ili čitavog teksta i/ili foto/videa, bez navođenja i linkovanja izvora i autora, a u skladu sa odredbama WMG uslova korišćenja i Zakonom o javnom informisanju i medijima.
NE PROPUSTITE
Bonus video:
