Vreme klečanja na kukuruzu, stajanja u ćošku, čupanja za zulufe, lupanja čvrgi i ostalih delotvornih metoda učiteljskog/nastavničkog/profesorskog suzbijanja „malih dečjih nestašluka“ davno je iza nas. Sad imamo „škole bez nasilja“, moderan sistem borbe protiv izgrednika, u kojem zajednički nastupaju razni medijatori i visokokvalifikovani stručnjaci, koji pokušavaju da umire učenike, da im pojasne, da ih urazume, da ih nateraju da razmisle... ali ne i da ih kazne. Baš onako kako zakon nalaže! S druge strane, dok se deci daju prevelika prava, a prosvetarima previše obaveza, koja se, nažalost, svode na uređenje birokratije, Srbija postaje divlji zapad. Danas ne postoji grad u kom nije došlo do incidenta u školama. One su od mesta gde se mladi naraštaji edukuju i vaspitavaju postale arene za puštanje krvi, ismevanje autoriteta, uništavanje imovine, dilovanje droge i srozavanje dostojanstva kako đaka tako i nastavnog kadra. U prilog tome ređaju se slike iz Čačka, Majdanpeka, Mladenovca... Tamo đaci maltretiraju prolaznike i nastavnike, skidaju se goli na času i lome inventar škole. Tamo guraju prste nastavniku u usta, hvataju ga za bradavice i nazivaju ga „droljom“ ili „kurvom“. Tamo čak i nastavnici svoje učenike hvataju za gušu i prete im vađenjem jabučice. A šta su uzroci i posledice sve učestalijeg nasilja u srpskim školama, koje se kao maligni tumor širi na ulice, stadione, sudnice, televizijske ekrane, novine? Da bismo odgovorili na ovo pitanje, potrebno je da postavimo još nekoliko. Recimo, ko su naša deca, ko su njihovi roditelji, u kom vrednosnom sistemu su odrastali, ko je nametao zakon jačeg, kad je učenje postalo demode, šta je alternativa znanju, da li smo dokazali da je klečanje na kukuruzu neprevaziđeno, a mi nesposobni da se menjamo nabolje?
