Bom đija su prve reči na portugalskom koje sam naučio po sletanju u Rio de Žaneiro. U pola pet ujutru i nije bilo baš mnogo sveta, a susret s policajcem na pasoškoj kontroli bio je moj prvi kontakt s ovim milionskim gradom. Dobar dan, nadam se.Ipak, pola dana provedenog u avionu i vremenska razlika od pet sati učinili su svoje, pa mi ni plus 30 u poznu brazilsku jesen nije popravilo dan. Ali bilo je živopisno. Dok smo bauljali ispred hotela čekajući da se čekiramo, prišao mi je mladić od dvadesetak godina, sa sve pocepanim šeširićem, i rukama mi pokazao da želi cigaretu. Ne da ga nisam odbio već sam ga počastio sa još dve-tri, kao znak dobre volje. Nije prošlo mnogo i shvatio sam da ću i ovde, kao i u Beogradu, biti mamac za najneverovatnije profile ljudi. Svi me, bre, saleću, osim Brazilki. A upozorili su me da se njih najviše pazim.Dočekasmo Dado i ja da nam dođe prevoz za Marakanu. Tamo ćemo dobiti akreditacije, valja da se i radi ponešto. A tamo - zaključano. Lepo, mislim se, Južna Afrika iz 2010. za vas je Japan po organizaciji. Otvoriše nam nekako, Dado skide s ramena 40 kila fotografske opreme u nameri da je tamo ostavi i zaključa dok traje Mundijal. E, ne može to, kažu nam. Otkud znamo da niste teroristi pa da ostavljate kojekakve naprave u ormariće. Što nam dadoste akreditacije ako smo vam toliko sumnjivi?! Bio je to znak da se krene dalje.Argentinci treniraju tek u šest po podne, treba razmeniti novac i nešto pojesti. E, tu tek počinje ludilo. Prepešačili smo ceo kvart oko Marakane, ali tamo nijedna banka ni menjačnica ne rade. Subota je, šta ćeš. Taman kad smo pomislili da ćemo kolabirati, ukazao se tržni centar na 11 spratova. Radi! I moram da priznam, utukli smo vreme - sat vremena u menjačnici i još dva u prodavnici telefona, gde smo kupili brazilske brojeve. Crnogorci, vi ste roboti za ove. Nek vam je svima bom đija.
