Adaptiranje je prošlo. Još samo kad mi telefon ne bi zvonio u tri ujutru. Zovu ljudi iz Srbije, zbog posla. Ne mogu onako šlogiran ni da im kažem da sam pet sati iza njih. Samo promrmljam gde sam i uz tiho „izvini“ nastavim da spavam.Vreme mi je da ustajem, samo me zeza ovo što bi trebalo da je tuš u kupatilu. Kad odvrneš slavinu, grune ledara, skrati mi pet godina života.- Daaaadoooo - urlam unezveren dozivajući kolegu i cimera.Shvatio je dosad da nam je to ritual za buđenje. Doručak mi je jedini obrok gde mogu da na miru sednem i pojedem nešto. Ni tamo me ne drži mesto. Odvrnuli majstori klimu na 10 stepeni, provalili foru kako da se ne prave gužve u restoranu. Osoblje slini, šmrkće i kija, ali posao je posao. Ne sme da trpi.Gledam ih onako promrzle i palim na pljugu da se malo ugrejem napolju. Okuražio sam se posle dva dana, pa sad napravim krug oko hotela. Ne čini mi se tako opasnim kao prvog dana, ali bolje da se ne opuštam previše.Sledeća stanica - Medija centar na stadionu. Pretres, pa ulazak. Neeee, opet klima. Još gore nego u hotelu.- Perdon - pravim se važan na portugalskom i odmah rekontra na engleskom:- Ken ju trn of di erkondišn, pliz.Volonteri, kadar nevera. Šta, bre, da radimo? Oćeš da se usmrdimo na znoj? Pa, je l‘ znaš ti da smo mi ovde po ceo dan?- Deškulpe, da ne kažem izvinite na smetnji. Bolje da se povučem, zvaće Blatera lično da me šimikira na ulicu. Ladite se, odoh ja napolje na još jednu pljugu. Spasiće mi zdravlje ove cigare, znao sam to odavno. Evo sad se potvrđuje u praksi.Nego, da ne bude da kukam. Mislim, u Riju sam i svi me mrze zbog toga (i ja bih isto, nema ljutnje). Nije Rio samo Marakana. Čekaju me Kopakabana i Ipanema. Bolje da pođem...
