Izlazi devojka iz autobusa 71 na Zelenom vencu. Izlazim i ja za njom i hvatam sebe da joj gledam u skoro golo dupe. Pamučna haljinica prilepila se uz zadnjicu, porub se zabacuje između nogu pa svaki čas provire gaće. Ulazi u tunel i svi preprodavci zaboraviše zašto su tu. Mislim, ako večeras okasni iz grada i ako je u nekoj pomrčini neko zaskoči i siluje, ko će biti kriv?Da li su je otac, majka, deda, brat videli kad je izlazila iz kuće? Da li misle da im je ćerka, unuka, sestra, iz kuće izašla pristojno obučena? Očigledno o tome niko ne vodi računa, pa ni ona nesrećnica koja je takva izašla na ulicu, ili pošla u školu. Kažem nesrećnica, jer onaj ko misli da mu je gola zadnjica najveći adut jeste za žaljenje.A roditelje treba da bude sramota. Sete se da imaju maloletnu ćerku tek kad je neki ludak zaveže konopcem i vuče vozilom po putu do besvesti, ili kad im iz škole jave da im je mezimica orgijala s nastavnikom, ili kad im ona sama saopšti da se razočarala jer nastavnik nije hteo da se razvede...Šokiraju se i oni i cela Srbija. Zgroze se i oni koji će već sutra otkriti da im je ćerka udavila novorođenče i bacila ga na đubrište, i oni koji će uskoro saznati da im je sin nekoga silovao ili ubio nemoćnu baku za 500 dinara... One koji kažu „blago meni što nemam žensko dete“, uskoro mogu sekirama raskomadati rođeni sinovi.Zato svi roditelji koji kažu „blago meni, nije moje dete“ neka se zapitaju šta njihovo dete radi. Njihova je, i ničija druga, zasluga za to šta će njihovo dete postati.Zato bih, posle svakog zločina, na optuženičku klupu prvo izvela roditelje, pa tek onda prestupnike. A prevaspitanje je potrebno i roditeljima koji, kad im dete uhvate u javnom nemoralu, ospu paljbu po školi, lošem društvu, državi, umesto da priznaju da su sami negde pogrešili.Toliko smo ogrezli u nemoral da svi pomalo zaslužujemo „boga iz leske“. Tako se u mom kraju zove prut.
