Kada smo 2007. u Španiji doživeli potpuni krah na Evropskom prvenstvu, Saša Ðorđević je u razgovoru s nama novinarima izrekao nekoliko rečenica koje su mi se urezale u pamćenje. Kada je maestralno doveo Srbiju do postolja na Svetskom prvenstvu u istoj toj Španiji, njegov mini-govor dobio je godinama izgubljeni smisao.- Meni nije cilj da budem jedan od deset, cilj mi je da budem jedan od jedan, da uzmem loptu i razbijem ih sve. Dok naši to igrači ne shvate, neće biti rezultata - pričao nam je tada on sa žarom koji je imao dok je Litvancima zabijao devet trojki u finalu.Meni, iskreno, tada te reči nisu delovale baš realno. Mislio sam, lako je i lagodno pričati iz tvoje pozicije, ali šta bi bilo, majstore, da si na toj vrućoj klupi na kojoj izgoriš za tren oka. Sedam godina kasnije Sale nacionale je nekako, a ne znam kako, ubedio do tada letargične „orlove“ da su „jedan od jedan“ i da ne treba nikog da se plaše. Ubedio je Teodosića da može sve da ih razbije, a da pritom ne mora obavezno da šutne poslednju sa devet metara. Ubedio je do tada za Evropu anonimnog Kalinu da može da zakuca preko Burusisa...Tako je bilo i sinoć protiv Nemaca - nacrtao je poslednju akciju i Teo i Bjelica su je odradili majstorski. A šta drugo očekivati... Zato opušteno, sve je to normalno, što bi rekao Muta Nikolić.
