Mađari, gde će vam duša? Ali stvarno! Teško da iko može ostati ravnodušan na one jučerašnje mučne i jezive scene sa Horgoša - suzavac, kamenice, vodeni topovi...
Uplakana dečica koja vrište, nemoćne žene, starci... Jad, jeza, tuga... Zar se tako ponaša taj civilizovani evropski svet? I zar im toliko kratko doseže pamćenje? Zar bi u rat?
Kako se niko od mađarske vrhuške, koja se usudila da izrekne komandu policiji „gazi“, nije setio i svoje prošlosti i za njih jezive 1956. godine.
Kada su njihovi ljudi bežali da spasavaju gole živote od sovjetskih represalija. Zar im ono prekjuče na Horgošu nimalo ne liči na tu njihovu nesreću? S jedne strane su nedužni civili, s druge razjareni naoružani ljudi u uniformama...
Ima i među tim (ne)ljudima u uniformama ljudi. Normalno da ima. Jedan od njih je, verovatno osramoćen onim što je po zadatku prekjuče morao da radi, juče pokušao da se iskupi - bacio je jednom detencetu plišanog zeku. Obradovala se mukica što mu je u naručje, umesto kamenice, pala igračka, što i jeste normalno.
Ali njegovi roditelji takvo pranje savesti mađarskog policajca nisu hteli da prihvate - naterali su dečaka da „čiki u uniformi“ baci zeku preko žice... Iskreno, ne znam ni na koju stranu da se svrstam, osim što mi to jeste utisak jučerašnjeg dana.
Da li pozitivan ili negativan, još ne znam. Znam da sam onim što su Mađari, odnosno Viktor Orban, uradili migrantima, u najmanju ruku zgrožena.
