Bilo je to 1905, dvor kralja Nikole, gospodara Crne Gore. Stigla je vest da je Rusija odlučila da postane ustavna monarhija. Kralj Nikola sedne i napiše Ustav. Izađe na terasu i obrati se okupljenim Cetinjanima.
„Đeco moja, moji Crnogorci, evo, poklanjam vam moje najmilije čedo - Ustav. Od sada nismo obična, već ustavna monarhija.”
Posle meseca dana stignu tri učitelja iz Srbije kod gospodara. On ih primi, a oni kažu:
„Došli smo da osnujemo socijalističku partiju Crne Gore.”
„Ako, đeco, ako, mi smo ustavna monarhija. Eto vam Zetski dom, pozorište, pa osnivajte partiju.”
„Ali mi hoćemo da vas rušimo!”
„Samo rušite.”
Kad su otišli, pozove kralj svoje perjanike (policiju) i kaže: „Ne mogaše nam ništa Turci na Krusima, Fundini, Carevom lazu, ali će nam ova nesretna demokratija doći glave. Nego, sjutra svi u civilnu robu i da mi demokratski izvičete Gavra Mašanova, kapetana perjanika, za presjednika Socijalista”.
Prošlo je od tada četrdeset godina. Te 1945. uhvate partizani Garva Mašanova sa bradom do sedmog rebra i kokardom na kapi na Zidanom Mostu. Oće da ga strijeljaju.
Đed Gavro izvadi člansku kartu br. 1 Socijalističke partije.
„Zar će te ubiti najstarijeg crnogorskog socijalistu?”
„Mogo bi se od njega napravit neki omanji Svetozar Marković”, misli komesar.
Spreme Gavra u Beograd u agit-prop Kod Đilasa.
„Dobro, đede Gavro, kakav je bio taj program Socijalista?”
A đed Gavro, ohrabren, digne štap i zakukuriječe:
„Kakav program, kakav program, kako gospodar kaže!”
Lako bismo glasali da znamo ko je gospodar.
