Dok se ne formira vlada, niko ništa ne radi. A i oni što rade, bolje da ne rade. Evo, na primer, jedan mali doktor - tako voli za sebe da kaže - crnački je radio na zalasku funkcije, ne medicinske, državne, pa je sprcao 146.226 evra. Umesto da razmišlja o pakovanju ličnih stvari iz kabineta u kartonske kutije, jer je karton razgradiv, on i dalje vodi računa o budžetu ministarstva. Verovatno u okviru akcije „Očistimo budžet“. Doktor je morao da brine o svojim sapatnicima, koji ostaju iza njega, kako da im odagna tugu što odlazi i više neće biti kožnih kaiševa, tašni i jakni iz „Mone“. Zato im je sredio održavanje klima-uređaja, da ljudi ne padaju unaokolo od vrućine. Tu je i održavanje računara: moraju negde i igrice da se igraju.... Cena? Ko stančuga u centru Beograda. Mislite da je lafčina? Mislim i ja. Nego mi malo smeta što je to plaćeno našim parama. E sad - da li ja želim da finansiram informisanost državnih službenika? Da li je važno da sede u rashlađenim prostorijama o mom trošku? Da li je važno da imaju super brzi internet, da bi mogli što brže da kače statuse po Fejsu ili da tvituju? Iskreno, meni nije. A sad, zamislite samo koliko je takvih, kao što je naš mali doktor, sedelo u Nemanjinoj i zaključivalo ugovore posle izbora. Takvih ima u gotovo svim ministarstvima i u svim dosadašnjim vladama. Hoćeš tri miliona dinara? Evo! Tražiš pet miliona za nešto što može da se nađe za dva? Ma, evo! Šta ih briga kad troše nešto što nisu zaradili.
