Nema velike ljubavi bez velike radosti, ali ni bez velike patnje. E, to vam je Crvena zvezda. Ima da se raduješ do neba, ali sekiracija ti ne gine.Ovo su reči koje je bard srpskog glumišta Ljuba Tadić izrekao 2005. Pogodio je u centar! Crvena zvezda danas je daleko od imena, brenda i renomea kluba koji je 1991. pokorio Evropu i svet. Klub više nema Dragana Džajića, ni Vladimira Cvetkovića, ljude koji su ga napravili najmoćnijim na planeti. Danas je Crvena zvezda prosečan srpski klub, koji ne zna za titulu u domaćem prvenstvu pet godina i koji u Evropi gubi od ekipa za koje do pre nedelju dana nismo ni znali da postoje.Navijači Crvene zvezde su fenomen! Jedini su na nivou imena Crvene zvezde. Uprava i igrački kadar daleko ispod toga, kao da su zalutali na Marakanu. Očigledno je da oni koji vode crveno-bele nisu dorasli tom poslu, ali niko sem njih i ne želi da se uhvati u koštac s finansijskim problemima na Marakani. Igrački kadar je posebna priča. Nema tamo više igračkih veličina poput Mitića ili Džajića, šmekera poput Šekularca ili Savićevića, autoriteta poput Belodedića ili Vidića... Danas crveno-beli dres nose nabeđene zvezde, momci koji nisu svesni šta znači grb njihovog kluba.Navijači traže povratak Dragana Džajića! Ali, od toga za sada nema ništa. Džaja ima svoju muku, kao da su svi zaboravili kako ga je država hapsila, stavljala mu lisice, javno ga sramotila... I gde da se vrati? U finansijski kolaps na Marakani, uz igrački kadar koji nije selektirao? Teško.Ne vidim bolje dane za Crvenu zvezdu! Plašim se te Omonije... Tih Kiprana za sedam dana...Da nam je Bog u pomoći!
