Utakmicu Srbije i Irske posmatralo je oko 5.000 duša. U pitanju je fudbal, sport za koji bi trebalo da i dalje važi otrcana fraza da je najvažnija sporedna stvar na svetu. Možda na svetu, ali u Srbiji - jok, posebno kada je u pitanju reprezentativno loptanje. Preksinoć na Marakani - trči, trči, pa navijač.Izgleda da nas raznorazni „orlovi“ i „orlići“ više ne interesuju preterano. Nešto smrdi u državi Danskoj, pardon, Srbiji, u kojoj su odjednom počele da niču zvezde u sportovima čija pravila većina Srba i ne zna. Pročitao sam odličnu foru - posle Miličinog zlata, sve više dece po ulicama igra tekvondo.Da se ne lažemo, nismo mi u fudbalu nikad bili sila, ali sada jurimo, što bi Džoni rek’o - ravno do dna. Ono malo talenata, što može da se prebroji na prste jedne ruke, uglavnom već u najranijem dobu biva zatrovano obećanjima raznih mešetara i menadžera o velikoj lovi i lagodnom životu.I dok tamo neke Milice i Ivane treniraju u memljivim atomskim skloništima, spremni smo da njihove vršnjake s travnatih terena preko noći proglasimo spasiocima srpskog fudbala. Nejaka pleća tih klinaca, pa ni nešto jača pleća njihovih roditelja, ne mogu da izdrže taj pritisak i palamuđenje onih čiji je jedini interes - novac. Orlovski let se obično završi treskom o tlo - a on je toliko jak da se razbeže svi. Ili ostanu neki mazohisti, poput onih preksinoć na Marakani.Sad me je već pomalo frka šta će biti s tenisom. Posle silnog uspeha naših, plašim se da će i tu nečastivi da umeša prste.
