Bila jednom jedna zemlja. Imala je sve što se može poželeti. Pa i više od toga. Imala je košarkaški drim-tim. Onda je došao rat i tim snova prestao je da postoji. Niko nije ni slutio da ćemo posle sankcija, s ožiljcima rata uspeti da sačuvamo košarkašku reprezentaciju i nakon raspada SFRJ.Dičili smo se vaterpolistima, odbojkašima i, podrazumeva se, košarkašima. Istovremeno smo se rugali fudbalskoj reprezentaciji, koja nas je iz godine u godinu razočaravala. Vremena su se, nažalost, promenila. Košarkaši nas svako malo neprijatno iznenade. Ipak, volimo ih. Zadužili su nas onoliko. A onda nam se desila Crna Gora i poraz s pola terena u skoro krcatoj Areni. Neko će reći da nam se vratilo za Đorđevićeve trojke protiv Huventuda i Hrvatske, Kecmanovu protiv Cibone, pa i Teodosićevu protiv Španaca. Moguće da jeste. Ali, zašto smo dozvolili da do trojke Ivanovića uopšte i dođe, posle plus 13 na pet minuta pre kraja?Džaba Ivkoviću što je posle neozbiljne igre na Islandu pitao svoje pulene imaju li ponos. Sad ih upoređuje s uličarima. I, u pravu je. Pa, zar čovek koji je aktuelni klupski šampion Evrope treba da ugrozi svoje zdravlje urlajući na igrače, koji ni upola ne izgaraju za Srbiju koliko Duda na klupi?Da li će i Ivković na kraju kvalifikacija održati emotivnu pres-konferenciju, na kojoj će se pokazati sav prljav veš, a onda, poput svog kuma Željka Obradovića, zauvek reći zbogom našoj reprezentaciji.Oprostili smo vam neodlazak na Olimpijske igre, ne kockajte se s našim poverenjem, jer nema mnogo onih koji će oćutati ako se ne kvalifikujete za Evropsko prvenstvo.
