Odavno se u Srbiji nije pojavio političar koji je u stanju da proživi ono što običan narod oseća. Da oseti bol, krv, suze svojih podanika. Evo čoveka; evo nam Čede. U zemlji u kojoj je sasvim normalno biti nezaposlen, Čeda je dugo, dugo i sam delio sudbinu nezaposlene srpske vrste. Kao i većina mladih, u svojoj trećoj deceniji života jedva da je imao dan radnog staža.Dok se većina njegovih kolega političara prsi po skupim beogradskim restoranima, Čeda hoće samo ukus koji poslednjih decenija vlada Srbijom. Nije mu gadno da, dok je u dalekoj Argentini, zagrize sendvič s podrigušom, da oseti puls svojih podanika. Siguran sam da je Čeda, dok je gledao izmaglicu oko Akonkagve, pustio suzu kad je jeo salamu. Pogodilo ga je kad je osetio ukus bede. Ta suza, koju su izazvale patnje srpskih radnika a koje je Čeda osetio, zaledila se na argentinskih -35 i pala u sneg Anda da tamo večno ostane, da svedoči o nesvakidašnjoj vezi jednog naroda i jednog političara. Jednog dana će je neko pronaći. Biće to najlepši dragi kamen u vasioni.Šta tek reći o onome što nam Čeda, zgrčen i promrzao, poručuje iz neugrejane barake pokrivene snegom? Koji je još političar spreman da prođe ono kroz šta će ove zime proći najsiromašniji u Srbiji? Ko još kaže „radnici, ja vas razumem, evo, ja znam kako je smrzavati se!“ Kako će neko iz ugodnih plus 20 u dnevnoj sobi da razume onog koji se smrzava?Čeda je ono što nam treba. Ekstremni političar za ekstremnu državu. Za državu u kojoj nema posla - političar koji nema radni staž. Za državu u kojoj se u Kragujevcu, Nišu, Pirotu jede podriguša, političar koji jede podrigušu. Na Akonkagvi.
